Сва деца воле да се такмиче и побеђују. Дечаци воле да се играју рата. А шах је право бојно поље. Када се мало укључи машта ето праве борбе. Када сам имао 3 године, мене је мој деда Младен почео да учи шах. Прво ме је стално пуштао да му једем фигуре и ја сам тако мислио да сам добар у шаху. Године су пролазиле и мој деда је почео све мање да ми попушта у шаху. Сада ја умем поштено да презнојим деду а понекад га и победим. Мама ми је у недељу на пијаци купила стари дрвени сат за шах. Одмах сам победио деду две партије јер деда не зна да игра на „време“. После подне у недељу сам се такмичио на категорном турниру нашег клуба Делфин за категорију 4-3. Победио сам три од четири борбе и освојио ту категорију. Добио сам и медаљу.

Није битно колико си мали већ да ли нешто знаш и можеш. Онда можеш да савладаш и веће од себе.

А сад следи борба у трећој категорији и рангирање у шаховском савезу Србије.

Деда је успео у једној ствари…заволео сам шах и играм га свим срцем. То је сад и моја љубав.

Стефан Васић