ЦИЉ: помоћи ученицима да схвате да могу постојати различити углови посматрања правде. Повезивање права и одговорности; формирање и развијање ставова: • саосећање са људима-децом којима-ој је правда ускраћена; • спремност да се предузме конструктивна и изводљива акција у име других људи- деце; • посвећеност одбрани не само својих права, него и прихватање и и испуњавање својих обавеза у смислу заштите туђих права.

Материјал: прича:

 Туча у школском дворишту ТУЧА У ШКОЛСКОМ ДВОРИШТУ (прича-1) Богданова школа је као и све друге школе : права кошница. Нарочито за време одмора и у оном малом временском размаку-међусмени, када још ђаци из претходне смене нису отишли кућама, а друга смена већ пристиже. Богдан, као и многи други ђаци, воли да дође раније, у ту своју другу смену.То сви четвртаци раде. Тако је и било. Али, данас, све је било некако другачије. Чула се граја, вика. Тачно из правца школе, али Богдан, никако да види ни једног ђака у близини школе. Тек кад је ушао у школско двориште, имао је и шта да види. Сви ученици – њему се чинило цела школа -били су збијени у задњем делу дворишта, у оном делу испред фискултурне сале. Богдан се попео на бедем, да би боље видео шта се у ствари дешава. Крици, повици са свих страна- заглушише му уши. Није могао да разазна ни једну реч. Летеле су у кругу испред њега ноге, руке Није могао да разазна чије Не зна ни сам тачно колико је времена прошло, док није јасно видео дечака на земљи. Препознао је друга, осмака, који живи у његовој згради. Често иде код њега, због информација око игрица на компјутеру…. Сад, овај лежи, згрчен, прашњав, поцепан…Јауче, запомаже….Ови око њега, као гладни пси на коску – поново се навраћају да га шутирају….Урлају…Око њих и дечаци и девојчице – нешто узвикују…»Још..Још….Хоћеш још….?»-то је једино могао да разазна. Из школске зграде излазила је бујица деце, која се (чинило му се) у секунди 18 уливала у гомилу, која је окружила шутаче његовог друга из зграде…. Хтео је да ово престане…Да позове некога…Кога да зове? Ноге никако да му се одлепе од храпавог бедема Хтео је дарисне, али грло никако да пусти глас.И да улети у гомилу, шта може да се догоди? Може ли један четвртак да смири разјарену групу старијих од себе? Школски полицајац тек треба да стигне у другу смену…. Где ли је бар један наставник Испред школе – све је било уобичајено: пролазници се у својој журби нису ни осврнули 2.ВАРИЈАНТА: ШКОЛСКА ПРОСЛАВА (прича 2) Свака школа, од како памтим, има свој дан: Дан школе, којем се придаје велики значај! Тог дана, школа се приказује јавности у најбољем светлу. Све је умивено и свечано. Припреме за тај дан су дуготрајне и напорне. Мирјанина школа је задњих 10 дана-права кошница. Сви некуда јуре, нешто носе, вичу….Мирјани се, некако, свидело што је део те гужве. Велика је част учествовати на школској приредби. Макар и са незнатном улогом. Прошле године, није било никакве шансе за Мирјану. Тек је стигла, као избеглица из Босне. Стигли су једне ноћи, извукавши живе главе, без игде ичега. Нико није хтео да се дружи са Мирјаном. Није имала луткице, није имала лепе сукњице и ципелице. Деца су се подругивала највише њеном босанском језику. Мирјани ништа није било јасно: тамо је била Мира Српкиња, а овде је сада Мира- Босанка. Тек кад је добила разредну, добила је у више ситуација и заштиту. А сад је добила и улогу на школској свечаности. За наступ, рекла је наставница, сви да обуку беле кошуљице и плаве сукњице. Кад се прозове њихово слово, они ће изаћи и показати то велико слово….Слово је Мирјана исцртала са татом. Било је много лепо…. Али блузица..? Мама је рекла: Не брини, дали су ми ови за чишћење из зграде преко пута поште. Купићемо нову. Ноћ уочи приредбе, стигла је и тетка из Босне. Чим се изула, рекла је сестричини: Узми ове моје ципеле, биће ти згодне. Уређена за приредбу, стигла је Мира. Гужва свуда по школи. Гости се помешали са домаћима….Треба да се пође у салу, да почне приредба. Мирјана као да је летела. Жаморило је, кроз смехје неко говорио о глупим «бабачким» ципелама, о дошл>ацима који немају појма…. и одједном, јачи смех и «Извини, сама си налетела, ха ха…» Запрепашћена, Мира је стајала буљећи у огромну, мокру, црвену флеку на својој једној-јединој белој блузи! Кроз сузе, није ни видела кад су сви ушли у салу. Учинило јој се, као кроз маглу, као да чује своју разредну:» Хајде, хајде, душо, почиње приредба»…………

Задатак:

1.Читање приче. 2.Учитељ даје простора да деца спонтано одреагују на причу-уколико види да за тим има потребе. 3: Која осећања је изазвала прича?(Коментар: саосећамо са болом и беспомоћношћу и дечака из прве и Мирјане из друге приче. НАПОМЕНА: Не читамо обе приче, већ коју желимо, или једну причу на једном, а другу на другом часу. Размена у круг- или ко жели о осећањима које је прича изазвала. 4: Покушај превода на дечји језик – значи, и повезивање: саосећање са другима, спремност 19 да се крене у акцију ради заштите туђих права 5: Да ли је могло другачије? Шта бисте коме препоручили у причи да ПРЕДУЗМЕ, ДА УЧИНИ да ЗАШТИТИ права -дечака, односно Мирјане – задатак за рад у малим фупама (добро је да малу групу формирамо од чланова који већ седе један до другог- по троје, цетворо, да се деца сад не би преместала и излазила из фокуса приче) 6: Извештаваље малих група 7: Размена у великој групи: -осврт на сопствено искуство, нпр.: да ли си био/била у ситуацији да заштитиш права брата, оестре, или придошлице у школу или зграду (улицу), 8: Резиме- Колико смо одговорни да заштитимо своја – туђа права….