ЗАПАДНА СРБИЈА

 

ОСНОВНА ШКОЛА

„НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ“

Предмет: Географија

ЗАПАДНА СРБИЈА

 

 

Ученик:                                                                                            Ментор:

Иван Ковачевић                                                                      проф. Данка Бијић

Нови Београд,

2013.

САДРЖАЈ

УВОД.. 2

1. МАЧВА.. 3

1.1.Историја. 3

1.2. Значајнија насеља. 5

2. ПОЦЕРИНА.. 6

3. ПОСАВИНА.. 7

3.1. Већи градови кроз које протиче река Сава у Србији. 7

4. ТАМНАВА.. 8

5. КОЛУБАРА.. 9

5.1. Горњи ток. 10

5.2. Доњи ток. 10

6. ЈУЖНИ ОБОД  ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ. 12

6.1. Подрињска Србија. 12

6.2. Ваљевска подгорина. 17

ЗАКЉУЧАК. 18

ЛИТЕРАТУРА.. 19

 

 

 

 

 

 

 

 

Кључне речи: Западна Србија, Мачва, Поцерина, Посавина, Тамнава, Колубара, Подриње, Ваљевска подгорина

УВОД

Западна Србија, област сагласна са Западним делом јужног обода Панонске низије. То је простор између Саве и Дунава, на северу, и Западне Мораве, на југу, затим, од Дрине на западу до Шумадије на истоку.

Западна Србија обухвата следеће географске целине (крајеве):

  • Мачву
  • Поцерину
  • Посавину
  • Тамнаву
  • Колубару.

Западна Србија, као природно-географска целина чини везу између низијске и планинско-котлинске Србије. Панонско море, у време свог највишег нивоа, залазио је на овом простору дубоким заливима, зато овде има маринских седимената (песак и глина). Ови се дименти иду до 500 метара надморске висине. Од ерозивних облика рељефа постоје плитке речне долине Велике Мораве и Колубаре с алувијалним равнима.

Посебан проблем јужног обода чине бројна клизишта. Највеће је између Умке и Барича.

Типично западни део јужног обода чине:

  • Подрињска Србија
  • Ваљевска подгорина.

Природна богатства:

Плодно тло алувијалних равни и котлина; шуме и пашњаци, угаљ (лигнит), неметали, термоминералне воде.


1. МАЧВА

 

Мачва

Мапа Мачванског региона у географским границама.Највећи градШабац

  • Мачва = макроплавина – алувијална раван Дрине и Саве. Плодна, тло црница, али с проблемом изражених подземних вода. Насеља Богатић и Шабац.

Из Википедије, слободне енциклопедије http://sr.wikipedia.org

 

 

Мачва је географски регион у Србији. Највећи део Мачве се налази у северозападном делу Централне Србије (у Мачванском округу), док се мањи северни део налази у Војводини (у Сремском округу). Највећи град Мачве је Шабац. Мачва обухвата површину од 800 km² са 150.000 становника.

1.1.Историја

Регион је добио име по граду Мачва, који је постојао у средњем веку на обалама реке Саве. У прошлости, у региону је такође познат као Доњи Срем, док су суседне регије на северној обали реке Саве (данашњи Срем) био је познат као Горњи Срем.

Мачва је била насељена још од каменог доба. У 1. веку п. н. е., региону је освојен од стране Римљана, а Скордисцису гурнути на северну страни реке Саве. Током римске владавине, регион је био део провинција Мезије и Паноније.

Римска власт је трајала све до 5. века, као и региона освојили СарматиХуниГотиГепидиЛангобарди и Авари. У6. веку, словенска племена насељавају регион, који је тада био под Византијом, затим Франачким краљевством иБугарском. У 9. и 10. века, јужни делови региона су део Србије. У 11. веку, Мачва и Срем су постале део византијске покрајине Тема Сирмијум, тако да је име Срем користило за оба региона.

У 13. веку, северни делови Мачве су били укључени у Краљевину Мађарску и од региона је формирана Мачванска бановина 1247. године. Бановина је добила име по граду Мачва, али локација овог насеља још увек није утврђена. Сумња се да је град Мачва, постојао неколико километара низводно од модерног Шапца.

Током мађарске владавине, Мачвом је владало неколико моћних банова. Мађарски краљ Бела IV је власт над Мачвом дао избеглом руском кнезуРастиславу Мстиславићу. У 13. векуБела од Мачве (унук мађарског краља Беле IV) је владао Мачвом, као и Усором и Соли (подручја преко реке Дрине у североисточној Босни).

Краљевином Сремом владао је српски краљ Стефан Драгутин између 1282. и 1316. Краљевина се састојала од Мачве, Усора и Соли. Његови главни градови били су Дебрц (између Београда и Шапца) и Београд. У то време, именом Срем називане су две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Краљевина Срем под влашћу Стефана Драгутина налазила се у Доњем Срему. Спомиње се још један локални властелин Угрин Чак, који је владао Горњим Сремом иСлавонијом.

Стефан Драгутин је најпре владао Сремом као вазал мађарског краља, али пошто се урушила централна власт у Краљевини Мађарској Стефан Драгутин и Угрин Чак су де факто постали независни владари. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а наследио га је његов син, краљ Стефан Владислав II (13161325). Владислава II је 1324. поразио нови краљ Србије Стефан Дечански. После тога, Мачва је постала предмет спора између Краљевине Србије и Краљевине Мађарске.

У 14. веку, банови из породице Горјански (Павао ГорјанскиНикола I Горјански и његов син Никола II Горјански), који су били под суверенитетом Мађарске, проширили су своју власт, не само у Босни него и у Срему, а Никола II је постао бан Славоније и Хрватске, који су такође били део мађарског краљевства. Мачва је била део Српског царства, а 1381., Мачва је постала деоМоравске Србије.

У 15. веку, Мачва је део српске деспотовине, а од 1459. део Османског царства. Била је под турском влашћу све до 1718., када су је заузели Хабзбурговци. Између 1718. и 1739., Мачва је била део Краљевина Србије под хабзбуршком управом, а од1739. опет је постала део Османског царства. Тада је била део Смедеревског санџака. Године 1788., „Мачванска кнежина“ је имала 25 села са 845 кућа. Име локалног гувернера („оберкнез“) је било Урош Дрмановић. Између 1804. и 1815., Мачва је постала део Србије, а од 1817. део аутономне Кнежевина Србија.

Током Првог светског ратааустроугарска војска је починила ратне злочине над невиним српским цивилима у Мачви иПодрињу. Од 1918. је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. у региону је био познат као подрињски округ, а у периоду између 1922. и1929., као Подрињска област, док је између 1929. и 1941. је била део Дринске бановине. Између 1941. и 1944., Мачва је била део Недићеве Србије, а од 1945. деоСоцијалистичке Републике Србије.

1.2. Значајнија насеља

Мапа Мачванског округа у Централној Србији.

Списак значајнијих насеља Мачве, које је део Централне Србије, са бројем становника по попису из 2002. године:

Једино значајније насеље у делу Мачве који припада Војводини је Мачванска Митровица (4.116 становника по попису из 2011. године).

2. ПОЦЕРИНА

  • Поцерина = северне падине Цера и низију до Посавине и Мачве.

Поцерина је област у западном делу Србије, заузима нископланински и низијски терен на северној страни планине Цер. Простире се до Мачве и Посавине. Поцерина је добила име по планини Цер, најсевернијој острвској планини јужног обода Панонског басена. Поцерина се налази северно од планине Цер.

 

3. ПОСАВИНА

  • Посавина = алувијална раван Саве, између Мачве и Колубаре.

Посавина је назив за подручје уз реку Саву у СловенијиБосни и ХерцеговиниСрбији и Хрватској.

3.1. Већи градови кроз које протиче река Сава у Србији

 

 

 

4. ТАМНАВА

 

  • Тамнава = алувијална раван од планине Влашић на југу, до Посавине на север.

Тамнава је река у Србији, највећа притока Колубаре у коју се улива код села Дражевца. Извире на југоисточним падинама планине Влашића. Укупна дужина њеног тока износи 78,5 km, а површина слива који на западу захвата ниске планине и побрђе, а на истоку брежуљке и равнице износи 929 km².

Тамнава улази код Коцељеве у равницу, коју плави крајем пролећа и почетком лета. Просечан проток воде на ушћу износи 3,45 m3/sek. Тамнава понекад пресуши крајем лета и почетком јесени када воде има само по вировима. У долини Тамнаве и њене притоке Уба највећа насеља су КаменицаКоцељева и Уб.

Тамнава

Тамнава

Основне карактеристике

Дужина 78,5 км

5. КОЛУБАРА

  • Колубара = алувијална раван исотимене реке, десне притоке Саве.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Колубара
Основне карактеристике
Дужина 123 км

Колубара је река у западној Србији, десна притока Саве, дуга око 123 km. Настаје од два изворишна речна крака:Обнице и Јабланице у Ваљеву.[1] Са леве стране притоке су: Рабас[1]Кладница и ТамнаваЉубостиња[1], са десне:Градац[1], Бања[1]Лепеница, Рибница, Топлица, Љиг, Пештан, Турија и Бељаница. Значајни су и потоци Перајице (лева притока), Липовац (десна притика).[1] Улива се у Саву код Обреновца. Сливу Колубаре износи око 3.600 km² и у њему се налазе богата налазишта лигнита. Долином Колубаре пролазе железничка пруга. Проток је 31 m3/s.

Име реке води од различитог порекла, односно, постоје разне приче о њеном имену. Једна од њих се односи на име Кулук-бара (по мочварама села), па зато Колубара.[2]

Колубара је последња већа притока Саве, у коју утиче 27 km узводно од Београда.

5.1. Горњи ток

Ушће Градца у Колубару код Ваљева

Она постаје од двеју мањих река-десне саставнице, Јабланице (дуга 21,5 km) и леве саставнице Обнице (дуга 40 km) које се стичу испред Ваљева на 193 m надморске висине. Долине Јабланице и Обнице су уске и дубоке до 200 m. Сушица, десна притока Јабланице, усекла је у Лелићком красу кањонску долину дубоку 300 м и дугачку 7,5 km. Код Ваљева долина Колубаре се нагло шири у Ваљевску котлину. У њој река лактасто скреће из правца југ-север у правац запад-исток. Речно корито је широко и извијугано и, због бијучарских одлика саставница и притока, котлина је раније, пре регулације Колубаре, била често плављена. Прва већа притока Колубаре је Градац, који јој притиче са десне стране. Дугачак је 17,8 km. Његова долина, са 22,7 km дугачким кањоном стрмих и голих кречњачких страна, високих до 200 м, најлепша је у целом сливу Колубаре. У непосредној близини ушћа, на левој обали, налази се манастир Ћелије. Према једном предању, он је задужбина краља Драгутина, а према другом, подигнут је крајем 14 или почетком 15. века, у време деспота Стефана Лазаревића. Сада у њему постоји иконописачка школа.

5.2. Доњи ток

Низводно од Ваљевске котлине долина Колубаре се сужава на 120-150 m у краткој сутесци код Словца, усеченој између брда Јерининог града и Оштриковца. Надаље, долина је широка, са пространом алувијалном равни, која се код Лисопоља шири до 3 km. Са десне стране Колубари притичу Љиг (29 km) и Пештан са Туријом (28 km), а са леве Тамнава са Убом (89,8 km). У сливу Тамнаве налазе се богата лежишта лигнита, који се експлоатише у неколико рудника, а троши углавном у ТЕ Никола Теслакод Обреновца.

Од саставака Јабланице и Обнице па до ушћа у Саву у близини Обреновца, Колубара је дугачка 86,5 km (са Обницом 126,5 km), али је просечна надморска висина њеног слива мала-само 206 м. То указује да у сливу Колубаре преовлађује низија, док су побрђе, ниске (до 1000 м)и средње високе планине (до 1.500 м)само у изворишном делу слива и њене највеће притоке Љига.

Колубара је код Лајковца широка 30, а дубока 0,5-3 метра; код Обреновца је широка 45 и дубока 1-2 метра, па при вишим водостајима на Сави мали бродови улазе у Колубару и плове по њој до Обреновачког моста,3 km од ушћа. Битну одлику њеног водног режима представљају нагла и велика колебања бодостаја и протицаја, што отежава решење главних водопривредних проблема у сливу; водоснадбевање насеља и индустрије, заштиту од поплава, као изаштиту од ерозије и бујица. Колубара припада рекама са кишно-снежним режимом.

Набујала Колубара 23. јун 2010

При наглом отапању снежног покривача и обилнијим пролећним падавинама настају велике поплаве у алувијалним равнима Колубаре и њених великих притока. Љиг се излива и ширина изливене воде достиже код села Мораваца 650-1 380, код Липља 1 050, и на ушћу у Колубару око 500 метара. При највећим поплавама под водом се нађе око 1 800 хектара обрадивих површина у долини Љига, око 920 хектара у горњоколубарском басену (узводно од Словачког сужења), до 660 хектара у долини Кладнице и 1 300 хектара у долини Уба, а до 2 070 хектара у плиткој долини Тамнаве. Да би се смањиле последице катастрофалних поплава у долини Колубаре, а мање и потпуно спречиле, обављени су велики хидромелиорациони радови низводно од ушћа Љига. Ради убрзавања отицања воде у Саву, спојено је кривудаво корито Колубаре са знатно мање кривудавим коритом Пештана код села Цветовца (недалеко од села Великих Црљена), па она од 1965. године отиче коритом своје притоке. Тиме су настале многе промене. Пештан и Турија, чија су ушћа била низводније од ушћа Тамнаве, утичу сад у Колубару 19, односно 12 km узводније, па су за толико краћи њихови токови. Истовремено, Тамнава је постала дужа за 1,5 km, јер до новог ушћа тече старим коритом Колубаре. Око реке подигнути су насипи за заштиту земљишта од поплава, када је Колубара достизала шерину код Ђелија 1 500-2 300 м, а код Шопића од 2 100-3 300 м-то је било право привремено језеро дужине 6,7 km.

У сливу Колубаре просечна густина речне мреже је мала и износи 410 m/km². Најгушћу речну мрежу има слив Кланичке реке-750 m/km², док је у сливу Пештана само 200 m/km². Њена величина зависи у првом реду од литолошког састава, рељефа и падавина, који у сливу Колубаре нису баш повољни за образовање водотока. Велики број водотока су активне бујице и, према неким проценама, има их преко 700. Интензивном ерозијом нарочито су угрожени горњи делови сливова Тамнаве, Уба и Љига.

6. ЈУЖНИ ОБОД  ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ

Типично западни део јужног обода чине:

  • Подрињска Србија
  • Ваљевска подгорина.

6.1. Подрињска Србија

Подрињску Србију чине краја:

а) Јадар (Лозница)

Јадар (притока Дрине)

После Дрине најзначајнија река у општини Лозница је Јадар. Његов главни изворишни крак Мали Јадар почиње извором испод Дебелог Црева на висини од 470 m на територији општине Осечина. Преко територије општине Лозница протиче на дужини од 35 km. Укупна дужина Јадра износи 79 km а површина слива је 878 km². Целокупан пад извора, на висини 470 m, до ушћа у Дрину, на висини од 103 m, износи 367 m. Слив Јадра је асиметричног облика, са развијеном пространијом левом од десне стране. Зато и највеће притоке прима са леве стране као што су Ликодра (27 km), Пецка(24 km) и Коренита (23 km), док је од десних притока са својих 20 km тока најдужа и најзначајнија Церница.

На Јадру постоје водомерне станице Лешница (основана 1926. год.) и Завлака (ради од 1959.год.). Период високих вода се јавља у фебруару и мају што је последица отапања снега и пролећних киша. Низак водостај и протицај се јављају у августу и октобру као последица смањених количина падавина, високих температура ваздуха и великог испаравања у летњим месецима. У периоду високих вода просечан протицај на Јадру на водомерној станици Лешница износи од 15-18 m³/с а у периоду ниских вода од 3-4,5 m³/с, док просечан протицај Јадра износи 8,75 m³/с. Апсолутни минимални протицај Јадра регистрован је у првој половини октобра 1961. год. (0,19 m³/с) а апсолутно максимални протицај регистрован је 20. 12. 1968. год. (157 m³/с).

Због великих количина наноса, који Јадар није могао да однесе, већ се таложио по алувијалној равни. Ступничка река и Коренита нису могле да се директно улију у Јадар већ теку левим ободом око 8 km. После већих киша алувијална раван поплави и значајан део наноса остане по ливадама и ораницама. Велике поплаве забележене су 19471948,1952195919651968. године. пресецањем меандара корито је делимично регулисано на сектору од пута КозјакТекериш до ушћа. Пресечено је више меандара што је убрзало отицање речне воде а корито се продубило и сада је дубоко 2-3 m. У односу на раније стање Јадар је у општини Лозница краћи за 4 km.

У долини ове реке, у руднику Јадар, пронађен је минерал Јадарит. Интернационална рударска фирма Рио Тинто са седиштем у Британији врши експлоатацију литијуму и литијум бората у долини Јадра. Локација садржи највеће познате количине литијума у Европи и за сада то је једина локација на свету која садржи литијум борате.

б) Рађевина (Крупањ)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Поглед на Крупањ, највеће насеље у Рађевини

Рађевина је област у северозападној Србији између планина Влашића, Цера, Јагодње и Соколских планина. Долином Јадраповезана је са Мачвом и Панонском низијом, а заједно са Азбуковицом чини Горње Подриње. То је претежно брдско-планински крај, пун шума и пашњака испресецаних бистрим и брзим речицама. Највећи врх у брдском делу је Кошутња стопа на Јагодњи (940 м).Њен највећи део припада Општини Крупањ, коју чине 23 насељена места од којих су 22 сеоска насеља: Бањевац, Бела Црква, Богоштица, Брезовице, Брштица, Врбић, Дворска, Завлака, Костајник, Красава, Кржава, Ликодра, Липеновић, Мојковић, Планина, Равнаја, Ставе, Толисавац, Томањ, Цветуља, Церова, Шљивова и једно варошко насеље, Крупањ, који је привредни, културни и политички центар општине.

После Другог светског рата, 1947. године, села БаставБелотићКомирић и Коњуша су прешли из рађевског у подгорски срез,[1]и касније постали део општине Осечина.

 

Крупањ је градско насеље у Србији у општини Крупањ у Мачванском округу. Према попису из 2002. било је 4912 становника (према попису из 1991. било је 4795 становника).

Први археолошки налази у Крупњу датирају још из периода неолита и то у виду остатака керамике и једне секире од лаког белог камена. На улазу у град постоје остаци римског насеља са фрагментима римске керамике – остатак објекта познатији као Villa rustica.

Назив Крупањ први пут се појављује у дубровачким списима из 1417. године, а дубровачки писари Италијанинајчешће су га записивали као Crupagn.

Развојем рударства у средњем веку, Крупањ је постао значајно рударско место (рудник сребра) кроз кога су пролазили дубровачки каравански путеви. Данашња област Рађевина је 1459. потпала под турску власт.

За време Првог српског устанка, Крупањ је први пут ослободио хајдучки харамбаша Ђорђе Обрадовић Ћурчија и његова чета хајдука, у лето 1804. године, а значајну улогу у борби против Турака имао је и кнез Крста Игњатовић,војвода рађевски.

Године 1837. у Крупњу је отворена прва школа, а 1842. године изграђена је црква Св. Вазнесења Господњег. Након исељавања Турака из Рађевине порушена је турска тврђава Соко град1862. године. Рушење је, по наређењу кнезаМихаила Обреновића, организовао начелник рађевског среза, капетан Петар Радојловић. (Испод тог места је крајем 20. века изграђен манастир Св. Николаја.)

Крајем 19. века у варошици је саграђена топионица олова и антимона са пратећим објектима међу којима се изгледом издвајала зграда у којој је становао управник подрињских рудника Светозар Машин са супругом Драгом (касније краљицом, супругом краља Александра Обреновића).

На простору Мачковог Камена, на планини Јагодњи, у непосредном залеђу Крупња, водила се једна од великих битака српске војске у Првом светском рату. У тој бици рањен је и принц Ђорђе Карађорђевић, а укупни губици на обе стране цене се на око 23.000 људи. У спомен на те догађаје подигнуте су црква спомен-костурница Св. Вазнесења Господњег у Крупњу и спомен-капела на Мачковом Камену (дела архитекте Момира Коруновића).

Стара и нова црква у Крупњу

У Другом светском рату немачка казнена експедиција је спалила Крупањ, изузев зграде старе апотеке (вила Пере Деспића), цркве Св. Вазнесења Господњег и болнице, задужбине Николе Спасића, трговца из Београда.

Народна скупштина Народне Републике Србије је 6. октобра 1949. донела Закон о изменама административно-територијалне поделе НРС, којим су нека места проглашена за градове, међу њима и Крупањ, Лозница, Лазаревац и Обреновац.[1]

Привреда

Сем рударства и прераде дрвета у Крупњу се шездесетих година развила и индустрија текстила (велики производни капацитети вискозних тканина и позамантеријске робе), производња картонске амбалаже, контактних сочива, сушеног воћа, мала привреда, трговина и туризам.

Насеље је смештено у долинско проширење кроз кога протичу четири брзе речице на којима је подигнуто 15 мостова, са планинским залеђем ЈагодњеБорање и Соколских планина, са парковима, савременим здањем Дома културе (дело архитекте Ивана Антића), спортским теренима, базеном и угоститељским објектима.

У Крупњу се крајем октобра одржава привредно-културна манифестација „Дани гљива у Рађевини“. Ова манифестација је 2012. године одржана пети пут.[2]

У насељу Крупањ живи 3826 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,5 година (35,7 код мушкараца и 37,2 код жена). У насељу има 1565 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,11.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

в) Азбуковица (Љубовија).

Азбуковица је брдско-планинско подручје у западној Србији, на граници са Босном и Херцеговином. Река Дрина одваја Азбуковицу од општина Сребреница и Братунацу дужини од 38 km. На северозападу је општина Мали Зворник, на северу општина Крупањ, на североистоку Осечина, на истоку Ваљево, а на југу Бајина Башта. Највећи врх је Торничка Бобија на планини Бобији, 1272 метра. Азбуковицу пресеца неколико бујичних река које се уливају у Дрину а најпознатије су Трешњица иЉубовиђа.

Азбуковица је била насељена још у праисторији о чему сведоче остаци надгробних хумки из тог времена у Лоњину, и градинска насеља у Рујевцу. У време Римског царства овај крај је припадао провинцији Далмација и кроз њега је пролазио пут који повезује Домавију (садашња Сребреница) и Сингидунум (садашњи Београд). За заштиту тог пута, и пута долином Дрине, Римљани су подигли неколико утврђења ЂуримНемићГрадац и Кулина-Микуљак. Остаци насеља из римског периода пронађени су и на ВрхпољуЦрнчи и Узовници. Зна се да су Римљани користили и руднике у Црнчи, а у Грачаници и данас постоји темељ базилике из четвртог века. Остаци римских грађевина могу се наћи на целој територији Азбуковице, а неколико римских споменика изложено је у Народном музеју у Шапцу.

У средњем веку, Азбуковица је била у саставу Византијског царства, па српских држава. Рудници Липник и Велики Мајдан су коришћени у том периоду. Најстарији званични документ из 1913е године помиње рудник Липник. Из тог времена потиче и мост на реци Љубовиђи код села Горња Љубовиђа. Мост је изграђен на некадашњем караванском путу према Ваљеву и Београду, а у народу је познат као „Латинска ћуприја“. У Горњој Трешњици нађени су остаци средњовековног Великог и Малог града, а споменици из тог времена постоје у Узовници, Рујевцу, Црнчи и Горњој Трешњици.

Азбуковица је постала део Османског царства одмах после пада Смедерева 1460. године. Због значаја рудника Црнча, ова област је била царски хас (царски феудални посед). Турци су јој дали назив „хас Буковица“ по највећем тадашњем селу Буковици и из тога је настао садашњи назив краја – Азбуковица. Турци ће утврдити, ојачати и населити средњовековну тврђаву Соко град, која ће бити неосвојива све до предаје 1863. године када је и порушена. Данас се, подно турских грађевина, на том месту налази манастир Светог Николе.

Љубовија (на место где је данас Стара Љубовија) је 1860. постала среско место а 1871. године, указом Милана Обреновића, варошица. Међутим, већ 1896. године хировита Дрина ће Љубовију сравнити са земљом и она се од тада развија на садашњем месту, око три километра узводно и мало удаљена од Дрине.

У Првом светском рату народ овог краја много је страдао у одмаздама после великих битака на Гучеву и Мачковом камену. Неколико села испод Мачковог камена дочекало је крај рата без половине мушког становништва. У Другом светском рату Азбуковчани су поделили трагедију српског народа учествујући од 1941. године у оба покрета – четничком и партизанском. Због овог првог ће читав крај 30 година испаштати потпуно занемарен од стране Републике Србије. То је и појачало стално присутно исељавање становништва.

После Другог светског рата, 1947. године, села ГуњациДрагодолПецкаСкадарКоњиц и Пуљези су прешли из азбуковачког у подгорски срез, и касније постали деоопштине Осечина.

Ово подручје су кроз историју насељавали становници из Црног Врха, Босне и Херцеговине па и Далмације, али су се углавном кратко задржавали и селили даље где су бољи услови за живот. Према попису из 2002. године општина Љубовија има око 17.052 становника, а 1961. године имала је 25.000 становника. Знатан део одселио се уМачву, али и Срем, подручје ВаљеваНовог СадаБеограда и других градова. Највеће место је Љубовија са око 5.000 становника а постоји још 26 углавном мањих села од којих су највећа Црнча и Врхпоље.

Крива торба

Азбуковчане други називају „кривоторбићи“, по шареним тканим торбама које накриве преко рамена када крену у варош. Некада је тако било.

Хидроелектране

Пре неколико деценија у плану је била изградња још две хидроелектране на Дрини: „Дубравице“, низводно и „Тегаре“, узводно од Љубовије, као и једне на реци Љубовиђи. Оне нису изграђене, али због постојећих акумулационих језера хидроелектрана у Малом Зворнику и Бајиној Башти и климатских промена, Љубовија има изразито много магловитих дана.

 

Љубовија је градско насеље и средиште истоимене општине у Мачванском округу. Према попису из 2002. било је 4130 становника (према попису из 1991. било је 3663 становника).

Речни токови Подриња:

  • Дрина, Јадар, Љубовиђа, Ђетиња на југу.

Планине Подриња:

  • Гучево
  • Борања
  • Јагодња
  • Соколске планине

6.2. Ваљевска подгорина

Ваљевска подгорина = слив горњег дела Колубаре (Обница, Јабланица и Градац), а затим ваљевске планине: Медведник, Јабланик, Повлен, Маљен (Дивчибаре), Сувобор. У грађи кристалских шкриља, а мање еруптивне и кречњачке стене. Покривене су шумама.

Подгорини припада и Ваљевска котлина и највећи град Западне Србије – Ваљево.

Северно су „острвске“ планине: Цер и Влашић.

ЗАКЉУЧАК

Природни потенцијали Западне Србије су релативно добри. Изложен географски, историјски и стратешки положај даје глобалне назнаке могућности и развоја овог дела Србије. Употпунићемо сагледавање и значај Западног дела Србије ако обратимо пажњу на климатске прилике, природна богатства и привредну делатност.

  • Клима Западне Србије:

Доминира умерено-континентални тип климе.

Падавине доносе Западни ветрови (600 до 700mm/годишње).

Разграната речна мрежа, дубоко усечене речне долине (Градац).

  • Природна богатства:

Плодно тло алувијалних равни и котлина; шуме и пашњаци, угаљ (лигнит), неметали, термоминералне воде.

  • Привредне делатности:

–          Пољопривреда (интезивна земљорадња и сточарство у алувијалним равнима и котлинама). Значајан малинарски крај. На побрђима је заступљено воћарство (шљива и јабука), пчеларство.

–          На планинама, шумарство, сточарство, убирање лековитог биља.

–          Индустрија, махом гране лаке индустрије, а од тешке: металургија, индустријско-грађевинског материјала, енергетика.

–          Туризам:

планински вид туризма (Дивчибаре),

бањски туризам: Бања Ковиљача, Бадања подно Цера, бања Врујци.

Манастири: Троноша; Лелић, Пустиња, Ћелије (у близини Ваљева).

Бранковина (осам километара северно од Ваљева – гроб Десанке Максимовић, црква).

Тршић, родно место Вука Караџиће („Вуков сабор – манифестација“)

Струганик – кућа војводе Живојина Мишића

Петница код Ваљева – научно-истраживачка станица и Петничка пећина.

Сеоски вид туризма (Сеча река). Етно села – на Дрини код Брасине (Сунчана река)

ЛИТЕРАТУРА

1. Мала енциклопедија Просвета, Треће издање (1985); Београд: „Просвета“; ISBN 86-07-00001-2

2. Јован Ђ. Марковић (1990): Енциклопедијски географски лексикон Југославије Сарајево: „Свјетлост“; ISBN 86-01-02651-6

3. http://sr.wikipedia.org/wiki/Pocerina

4. http://sr.wikipedia.org/wiki/Мачва

5. http://sr.wikipedia.org/wiki/Посавина

6. http://sr.wikipedia.org/wiki/Тамнава

7. http://sr.wikipedia.org/wiki/Колубара

8. http://sr.wikipedia.org/wiki/Јадар_(притока_Дрине)

9. http://sr.wikipedia.org/wiki/Крупањ

10. http://sr.wikipedia.org/wiki/Љубовија

11. http://sr.wikipedia.org/wiki/Азбуковица

Оставите одговор