НАШЕ ПРИЧЕ

ЧАРОБНА ПРИЧА

У крошњи дрвета на пропланку, недалеко од моје зграде наишао сам на чудну грађевину. Нисам се усудио да приђем, па сам позвао моју старију сестру Бојану да уђемо заједно.

Она је као и ја сањар и верује у невероватне приче о путовању кроз време у познате или неиспитане крајеве. Ушли смо у тајанствену кућицу. Бојана ми рече да је у далекој Шпанији постојала калуђерица која је могла бити истог тренутка на два места.

Слушао сам ту причу разрогачених очију, а онда нас је нешто продрмало као јак поветарац. Осврнуо сам се око себе и видео сестру како се смешка. Поглед јој је говорио да се немогуће догодило. Сишао сам с дрвета и видео предиван поток изнад кога се простирала мрачна неприступачна пећина. Отац ми је говорио да се у Западнопј Србији недалеко од Ужица налази пећина која доби име по породици Стопић. Причало се да је у стара времена остављена порука која нам може помоћи да разумемо нашу прошлост.

Знао сам да је на мени да откријем ту истину. Пространа шупљина је указивала да je унутрашњост пећине  питома. Полако сам се приближио улазу поплочаном камењем. Био сам уплашен, али благи поглед моје сестре храбрио ме је и бодрио.

Брзо сам се нашао у великој дворани окићеној украсима које су имале пећине овог краја. Био сам задивљен лепотом висућих камених лустера који су обогатили унутрашњост пећине.

Кружиле су приче да су у прошлости хајдуци сакривали храну и оружје од сурових Турака који су их гонили. Камене каде величине два до три метра су се дизале до таванице. Смогао сам храбрости да уђем у прву, затим другу и трећу која је била на висини од преко три метра. Ту сам на своје запрепашћење наишао на крупне кости од којих ми се дигла коса на глави. Тај осећај језе ме је обузео први пут у животу. Укочио сам се и губио дах. Само сам ногу могао да померим и у песковитом дну огрoмне каде запе ми нешто за патику. Гурао сам ногу као да шутирам лопту. Али место лопте избацио сам нешто налик на свитак. Мајка ме је научила да свитак није ништа друго него уредно савијен папир са тајном поруком.

„ИВАНЕ, ИВАНЕ“, СЕСТРА МЕ ЈЕ ЗВАЛА! Смогао сам храбрости и снаге да подигнем свитак и сјурим се до излаза. Бојанин глас ми је помогао да схватим да је све у реду. Брзо сам истрчао до шљунковите обале потока, а затим  заједно са сестром попео у крошњу моћног дрвета.

Бојана се загонетно насмешила и онај познати поветарац је ударио у моје лице и скинуо трагове песка с папира који сам држао у руци. Погледао сам у даљину и видео познату околину. Зграда и наш стан који се налази на врху изгледао ми је као светионик у мору знања које је требало открити.

Сетио сам се папира у руци и пажљиво га исправио. Исписана слова нисам могао прочитати јер су само подсећала на нека слова наше азбуке. Уз помоћ моје оштроумне сестре прочитах једну упечатљиву реч „ΨŒŘЙНǺ“.

ЈЕРИНА је имала свој град изнад данашњег Ужица. Осећао сам да наш следећи пут у далеку прошлост води баш тамо. Желео сам да сазнам истину о жени која је у давно време била свемоћна.

Ако Вам се прича свидела напишите коментар и наставите приповедање. Најбоље радове објавићемо на овој страни.

Поздрав,

Иван Ковачевић

ПРОЗНИ ТЕКСТОВИ

 

Искрено о себи

На први поглед не разликујем се много од вас. Али тиме смо тек загребали површину.

Себе бих упоредила са планетом Земљом. Негде више хладна, негде топлија али врела у срцу. Прилагодила сам се променама. Прошла сам и сито и решето. Понекад делујем недостижно, али ниједна планина није достижна. Имам и ниске тачке.

Имам и заштитни омотач, али није непробојан. Некад ме преплаве емоције, а то доводи до земљотреса или дуге. Могу се учинити пустом, али оаза моје душе је очаравајућа ако се потрудиш да је истражиш. Јединствена сам сама по себи и не подлажем ни једној теорији и правилу.

Кружим својом осом без питања. То је моја суштина.

 

Марта Јенић VIII3

 

Оставите одговор

Your email address will not be published.