Интернет

Интернет је светски систем умрежених рачунарских мрежа који је трансформисао начин на који функционишу комуникациони системи. Почеци интернета се вежу за стварање АРПАНЕТ-а, 1969. године, мреже рачунара под контролом Министарства одбране САД. Данас, интернет повезује милијарде рачунара широм света на један нехијерархијски начин. Интернет је производ споја медија, рачунара и телекомуникација. Међутим, интернет није само производ технолошког напретка, него такође друштвених и политичких процеса, укључујући научну заједницу, политику и војску. Од својих корјена као једно неиндустријско и непословно окружење везано за научну заједницу, интернет се врло брзо проширио на свет трговине и пословања. Ипак, било је потребно скоро 30 година да се интернет наметне као технолошка иновација која константно трансформише друштво и економију.Појам интернет значи мрежа унутар мреже, или интернаконекција између више рачунара. Структурно постоје мале мреже које се међусобно везују, и тиме чине ову структуру. Интернет се све више назива глобалном мрежом информација (велика интернационална-глобална база података). У 2014. број интернет корисника премашио је 3 милијарде или 43,6 % светске популације што је две трећине корисника дошло из најбогатијих земаља и то 78,0 % становништва из Европе користи интернет, а 57,4 % Америка. Количина информација коју ти сервери поседују је огромна, и тешко је проценити и приказати реално колика је она заиста.

Већ од првих дана па све до данас, интернет је прославио много „рођендана“, али који је прави тешко ће се сложити и најбољи познаваоци историје информатике. Неки тврде како је то 1961. кад је др. Леонард Клајнрок на универзитету MIT први пут објавио рад о packet-swiching технологији. Неки наводе 1969. годину као годину рођења интернета јер је тада Министарство одбране САД одабрало Advanced Research Project Agency Network, познатију као АРПАНЕТ, за истраживање и развој комуникација и командне мреже која ће преживети нуклеарни напад. Седамдесете године донеле су неколико веома важних открића која су обележила развој интернета каквог данас знамо, а потом се догодило и одвајање АРПАНЕТ-а из војног експеримента у јавни истраживачки пројект. Вероватно је најважнији тренутак био 1983. кад је тадашња мрежа прешла са NCP-а (Network Control Protocol) на TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), што је значило прелазак на технологију каква се и данас користи.

Протоколи су стандарди који омогућавају комуникацију рачунара путем мреже, а 1983. године мање од 1000 рачунара је било спојено са АРПАНЕТ користећи релативно примитивни Нетворк Контрол Протокол, који је упркос многим ограничењима, био употребљив у малим мрежама, и није био довољно флексибилан за ширу употребу. Како се АРПАНЕТ експоненцијално повећавао, видело се како је потребан општији приступ комуникационом протоколу како би могли бити удовољени све већи захтеви и стварана све компликованија мрежа рачунара.

Винтон Церф који је са Робертом Каном створио TCP/IP протокол, једном је рекао:

Створили смо протокол који ће се користити и у великом мрежама с великом бројем рачунара, протокол који ће носити интернет будућности, што је значило да мора бити флексибилан како би различите мреже могле функционисати у заједничком окружењу.

Наиме већ је тада било јасно како ће интернет бити велика мрежа састављена од великог броја мањих мрежа. Али тада је прелаз на TCP/IP био контроверзан: неки делови информатичке заједнице желели су прихватање других стандарда, а највише се помињао Open System Interconection Protocol. АРПАНЕТ је пре службеног прелаза на TCP/IP у неколико наврата искључио NCP пренос података како би уверио „неверне томе“ да се NCP може искључити по жељи.

Винтон Церф и Роберт Кан почели су рад на новом протоколу пуно пре 1983. године, тачно 10 година раније јавила се идеја о новом протоколу, а следећих година су се развијали и усавршавали детаљи протокола који ће променити историју. Имплементација TCP/IP-а у тадашње време и оперативне системе трајала је скоро 5 година, док је на АРПАНЕТ било спојено око 400 рачунара. Ситуацију је поједноставио детаљ што су многи рачунари користили Packet Radio и Packet Satellite које су већ неколико година радиле са TCP/IP протоколом.

Комуникациону инфраструктуру Интернета чине његова хардверска компонента и систем софтверских слојева који контролишу различите аспекте те архитектуре. И док се хардвер често може користити да подржи друге софтверске системе, дизајн и строги процес стандардизације софтверске архитектуре одликују Интернет и пружају темељ за његову скалабилност и успех. Одговорност за дизајн интернетских софтверских система је пренета Групи за интернет инжењеринг (Internet Engineering Task Force (IETF). IETF води радне групе да постављање стандарда о различитим аспектима Интеренет архитектуре, отворене за сваког појединца. Резултати дискусија и коначни стандарди се објављују у низу радова, који се сваки зове Захтев за коментар (Request for Comments (RFC)) и доступни су бесплатно на веб-сајту IETF. Главни методи умрежавања који омогућавају Интернет се садрже у специјалним захтевима за коментаре, који чине интернет стандарде. Други мање ригорозни документи су чисто информативни, експериментални или историјски или документују најбоље тренутне праксе у имплементацији интернет технологија.

Jannis Androutsopoulos: Neue Medien – neue Schriftlichkeit? In: Mitteilungen des Deutschen Germanistenverbandes 1/07, 2007, S. 72–97 (PDF).
Holger Bleich: Bosse der Fasern. Die Infrastruktur des Internet. In: c’t 7/2005, S. 88–93 (21. März 2005)
Christine Böhler: Literatur im Netz. Triton, Wien, 2001. ISBN 3-85486-103-6.
Manuel Castells: Die Internet-Galaxie – Internet, Wirtschaft und Gesellschaft. Wiesbaden 2005, ISBN 3-8100-3593-9.
Johannes Fehr (Hg.): Schreiben am Netz. Haymon, Innsbruck, 2003. ISBN 3-85218-422-3.
Christiane Heibach: Literatur im Internet: Theorie und Praxis einer kooperativen Ästhetik. Dissertation, Heidelberg 1999, ISBN 3-89825-126-8.
Philip Kiefer: Internet & Web 2.0 von A bis Z einfach erklärt. Data Becker, Düsseldorf 2008. ISBN 978-3-8158-2947-9.

Author: УЧИТЕЉ ДЕЈАН