JUNAČKA PESMA

 

Poznajem jednog kapetana.

Brada mu duga skoro do juga.

Oplovio je pola sveta.

Oplovio je sto okeana

i mnogobrojna mora druga,

i mnogobrojna mora treća,

i mnogobrojna mora peta.

 

Taj je kapetan strašno jak:

na leđa može da digne džak . . .

Koješta — džak!

Bar dva-tri džaka

i uvrh toga još sedam đaka

i pet mornara — jakih momaka.

 

Pa kad sve lepo na leđa stavi,

on se ovako važan pravi:

prošeta,

recimo,

čitavom lukom

i sruši kuću — levom rukom!

Ispije mleka osam oka

i pet buradi višnjevog soka,

pa tako pijan sve usput gazi

i okolo se na decu plazi.

 

Poznajem drugog kapetana.

Nije se brijao hiljadu dana.

Brada mu duga — tačno do juga!

 

Taj je kapetan još više jak:

na leđa stavi jedrenjak,

u zube stavi pola kita

i sto šampita

i sto krempita,

i povrh svega još — parče brega!

 

Pa kad sve lepo u zube stavi,

on se ovako važan pravi:

zareži kao četiri tigra,

malo se mazi,

malo igra,

i teret palubom do mraka nosi

i mornarima svojim prkosi.

 

Al sve su ovo prave sitnice

kad trećeg pogledaš u lice.

Znam i tog trećeg kapetana.

Glas mu je jači od uragana!

Brada mu duga dalje od juga

i oko zemle bar još dva kruga!

 

Tek taj je strašan!

Tek taj je jak!

Slobodno šeta kad je mrak.

Ne uplaši se hladne vode.

Ne uplaši se nijednog miša.

U berbernicu bez mame ode

i nešto pevuši kad se šiša.

Mislim da nikad prst ne sisa.

Ume — al neće da se bije.

 

Taj se ne boji zemljopisa,

računa,

crtanja,

istorije . . .

Pred nastavnikom pravo stoji.

Zna do milion da broji.

 

Ničeg se,

kažem,

taj ne boji.

Lako je njemu

da bude takav junak u svemu.

Lako je njemu da suče brk.

Lako je njemu da bude jak

kad je iskusni morski vuk,

a ne običan razmažen đak.

LAZAR DINIĆ