Posted in ДРУЖЕЊЕ

Земља

   21 фебруара, 2016

Земља је једна од осам планета у Сунчевом систему. Трећа је планета по удаљености од Сунца и највећа терестричка планета у Сунчевом систему. Планета Земља има један природни сателит,Месец. За сада је једина позната планета на којој има живота.

У геолошким наукама преовладава мишљење да је Земља стара око 4,6 милијарди година што је утврђено одређивањем времена полураспада урана и торијума. Време полураспада U238 је 4,51 x 109година, а Th232 је 1,39 x 1010година.[1]

Земља такође има магнетско поље које је заједно са атмосфером, штити од радијације, штетне по жива бића која насељавају планету. Атмосфера такође служи као штит за одбијање мањихметеороида — пролазећи кроз атмосферу, они сагоре пре него што стигну до Земљине површине.

Земљин једини познати сателит, Месец, почео је да кружи око Земље пре 4,53 милијарди година. Данас, Земља се окрене око Сунца једном на сваких 366,26 кругова које направи око своје осе (што је једнако цифри од 365,26 соларних дана). Земљина оса се налази под нагибом одarcsin 0,397776995 ≈ 23,439 281 061° = 23° 26′ 21,41182″ (тренутно се смањује константном угаоном брзином од ≈ 0,01305˙° = 47″ по веку).[2][3][4][5][6][7][8][9][10] Једна од најважнијих последица овог нагиба је мењање годишњих доба на Земљи.

Атмосферски услови су се значајно променили од како је настао живот, што ствара еколошку равнотежу која модификује услове на површини Земље. Око 71 % Земљине површине је покривено водом. Земља је једина планета Сунчевог система где вода може да опстане у течном стању. Осталих 29 % површине се састоји из континената и острва. Земљина спољна површина је издељена на неколико сегмената, литосферних плоча које постепено мигрирају током периода од много милиона година.

Земља такође реагује на спољни свет у одређеном степену. Њен релативно велики сателит, Месец, утиче на плиме и осеке, стабилизује промену нагиба Земљине осе, и такође постепено мења дужину ротационог периода Земље. Киша комета у раном периоду након настанка Земље је играла велику улогу у настанку океана. Касније, судари са астероидима су проузроковали знатне промене на површини Земље. Верује се да су периодичне промене у орбити планете довеле до појаве ледених доба током којих је знатан део Земљине површине био покривен ледом.

Земља Earth symbol.svg
Поглед на Земљу са америчке свемирске летелице Аполо 17
Орбиталне карактеристике
Афел 152.097.701 km
Перихел 147.098.074 km
Орбита 924.375.700 km
Површина орбите 7,029 754 4 × 1016 km²
Ексцентрицитет 0,016 710 219
Физичке карактеристике
Елиптицитет 0,003 352 9
Радијус 6.372,797 km
Екваторијални радијус 6.378,137 km
Поларни радијус 6.356,752 km
Површина 510.065.600 km²
Површина копна 148.939.100 km² (29,2 %)
Водена површина 361.126.400 km² (70,8 %)
Запремина 1,083 207 3×1012 km³
Маса 5,9736×1024 kg
Густина 5.515,3 kg/m³
Карактеристике атмосфере
Притисак на површини 101,3 kPa (MSL)
Атмосферски састав 78,08% N2
20,95% O2
0,93% Аргон
0,038% Угљен-диоксид
Трагови водене паре
(зависи од климе)

 

Научници су успели да реконструишу детаљне информације о прошлости планете. Земља и друге планете Сунчевог система су се формирале пре 4,6 милијарди година [11][12][13][14] од соларне маглине, масе прашине и гаса облика диска који су заостали након формирања Сунца. Земља је првобитно била растопљена маса, да би се потом формирао спољни омотач планете Земље (Земљина кора) услед хлађења. Истовремено са формирањем коре почела се акумулирати вода у атмосфери. Месец је настао убрзо након тога, вероватно као резултат судара објекта величинеМарса са масом величине 10 % масе Земље [15], познат као Теја.[16] Нешто од масе се спојило са масом Земље а део је избачен у свемир, али довољно да би се формирао Месец.

Гасне и вулканске активности су произвеле првобитну атмосферу. Кондензовањем водене паре, уз лед који су донеле комете, настали су океани[17]. Верује се да је високоенергетска хемијска реакција произвела самоудвајајуће молекуле пре око 4 милијарде година, и пола милијарде година касније, настали су први облици живота на Земљи[18]

Развој фотосинтезе је омогућио животним формама да директно користе сунчеву енергију. Кисеоник који је настао у том процесу и који се акумулирао у атмосфери претворио се у озонски омотач у горњој атмосфери. Инкорпорација мањих ћелија у веће допринела је развоју комплексних ћелија које се зовуеукариоте. Озонски омотач је апсорбовао штетне ултравиолетне зраке, што је омогућило даљи развој живих организама на Земљи.[19]

Пангеа, најмлађи суперконтинент, постојао је од пре 300 до пре 180 милиона година. На карти су назначене контуре данашњих континената.

Земљина површина је стално мењала облик током стотина милиона година, континенти су се формирали и нестајали, мигрирали и повремено се спајали и формирали суперконтинент. Пре око 750 милиона година, најстарији познати суперконтинент, Родина, почео је да се дели на континенте, који су се опет пре око 600—540 милиона година прекомбиновани спојили у други, суперконтинент Панотију, да би коначно формирали Пангеу, која се распала пре око 180 милиона година.[20]

Почев од шездесетих година 20. века, претпоставља се да је постојала одређена ледничка активност између 750 и 580 милиона година, што је довело до прекривања Земљине површине слојем леда. Ова хипотеза се назвала „Снежна Земља“ и веома је важна јер је претходила Камбријумској експлозији која је условила настанак вишећелијских организама.[21]

Након Камбријумске експлозије (наглог процвата живота током камбријума), било је пет масовних уништења.[22]Последње уништење се десило пре 65 милиона година, када је метеорит ударио о Земљу и тиме изазвао нестанакдиносауруса и других великих рептила, иако су неке мале животиње, као на пример, сисари, преживеле. Током протеклих 65 милиона година, сисари су се размножили и настале су многобројне врсте, а пре неколико милиона година, афрички мајмун је успео да стане на две ноге[23] Ово је омогућило коришћење оруђа и поспешило је развој комуникације која је утицала на стимулацију развоја већег мозга. Развитак пољопривреде а касније и цивилизације, омогућио је људима да утичу на Земљу у веома кратком периоду на начин на који није утицала ни један други облик живота[24], утичући и на саму природу и на број и количину других животних форми.

Викицитати „Било је времена када је васељена била пуна небесних тела, али наше земље у њој није било. И било је времена када се наша земља створила, али на њој не беше ни биља ни животиња. Па насташе времена, када је на земљи било разнога биља и разних животиња, али никаквих људи није било… Земља наша има дакле врло дуготрајну историју, која величином и разноликошћу својом далеко превазилази историју целога човештва и свију појединих народа. – Јован Жујовић”

Земља је пета планета по величини у Сунчевом систему. За разлику од неких других планета, Земља нијегасовити џин, каква је на пример планета Јупитер, већ је терестричка планета, односно планета која има чврсту површину. Термин терестрички потиче од грчке речи terra што значи земља. У сунчевом систему ако Земљу упоредимо са остале три терестричке планете, Меркуром, Венером и Марсом, она је највећа, са највећомгустином, највећом силом гравитације и најјачим магнетским пољем. Генерално, Земља се састоји од атмосфере, биосфере, хидросфере и њене унутрашње грађе испод површине.

Облик Земље је веома сличан облику троосног ротационог елипсоида. Ипак ово геометријско тело, које се до скора користило при интерпретацији не одговара у потпуности облику Земље, и њега је у научним круговима заменио нови приближнији облик – геоид. Маса Земље је приближно 5,98 × 1024 kg.[25]

Ротација Земље ствара екваторијална испупчења, тако да је екваторијални промер за 43 km већи од промера између полова.[26] Највеће локалне девијације на стеновитој Земљиној површини су Монт Еверест (8.848 метара надморске висине), и Маријански ров (10.911 испод површине мора). Стога, у поређењу са савршеним елипсоидом, Земља има толеранцију од 1:584 или 0,17 %, што је за 0,22 % мање од толеранције дозвољене у једној лопти за билијар[27] Због испупчења, најудаљенија тачка од центра Земље је у ствари планина Чимборазо у Еквадору[28]

Земља, по хемијском саставу, је највећим делом сачињена од гвожђа (32,1 %), кисеоника (30,1 %), силицијума (15,1 %), магнезијума (13,9 %), сумпора(2,9 %), никла (1,8 %), калцијума (1,5 %) и алуминијума (1,4 %); са преосталих 1,2 % који чине количине осталих елемената у траговима. Пре сеграгације маса, верује се да су кору примарно чинили гвожђе (88,8 %), са мањим количинама никла (5,8 %), сумпора (4,5 %), а мање од 1 % чинили су остали хемијски елементи који су се јављали у траговима.[25]

Земљина атмосфера има вишеструку улогу. Она штити Земљу од мањих метеора тако што узрокује њихово потпуно сагоревање пре него што стигну до њене површине. Азот и кисеоник у атмосфери, удружени са Земљиним магнетским пољем, штите површину од радијације која би била погубна за живот. Земљина атмосфера нема тачно одређену границу, јер полако постаје све ређа и блеђа према свемиру.

Чини је више слојева, а протеже се више стотина километара изнад површине. Састављена је од 78% азота, 21% кисеоника, 0,93 % аргона, 0,03% угљен-диоксида, нешто водене паре и других гасова.[29]

Слојеви атмосфере:

  • тропосфера (до висине од око 12 km мнв) је најнижи и најгушћи део атмосфере у којем се догађају све временске појаве. У овом слоју температура опада с висином. Садржи велике количине водене паре.
  • стратосфера (до око 50 km мнв) садржи озон који нас штити од штетног зрачења из свемира. Температура је у нижим слојевима стратосфере стална, а у вишим слојевима расте. Ветрови који дувају у стратосфери достижу брзине од неколико стотина km/ч.
  • мезосфера (до око 85 km мнв) је слој у ком долази до наглог пада температуре.
  • јоносфера или термосфера (до око 500 km мнв) садржи јоне, наелектрисане честице. У овом слоју се под утицајем сунчевог ветра ствара поларна светлост. Температура расте, све до висине 400 km.
  • егзосфера је прелазно подручје према вакууму. Ово је слој с врло разређеним гасом, простире се изнад 500 km висине.

Прелазна подручја између слојева атмосфере су тропопауза, стратопауза и мезопауза.

Најнижи слој атмосфере је тропосфера. Енергија Сунца загрева овај слој и Земљину површину изазивајући експанзију (ширење) ваздуха. Овај мање густи ваздух се потом подиже, и замењује са хладнијим, веће густине. Као резултат јавља се атмосферска циркулација (струјање) која омогућава климу и временске прилике редистрибуцијом топлоте.

Основни атмосферски циркулациони опсези се састоје од ветрова у екваторијалном појасу испод 30° географске ширине западно између 30° и 60° географске ширине. Ипак, океанске струје су такође значајни фактори у одређивању климе, нарочито термохалинска струја која дистрибуира топлу енергију екваторијалних океана ка поларним регионима.

Водена пара која се генерише преко површинске евапорације (испаравање) транспортује се кружним путањама у атмосферу. Када атмосферски услови дозволе подизање топлог, влажног ваздуха, ова се вода кондензује и враћа на површину путем падавина. Већина воде се потом транспортује на ниже висине путем речних система, све до океана или језера. Овај водени циклус је механизам од виталног значаја за опстанак живота на копну, и представља примарни фактор у процесима ерозије површине током дугих геолошких периода. Количина падавина варира зависно од подручја од неколико метара воде за годину дана до мање од милиметра за годину дана. Атмосферска циркулација, тополошки облици и разлике температуре директно утичу на количину просечних падавина у неком региону.

Колико је до сада познато, Земља је једино место на којем постоји живот. Животни облици чине биосферупланете. Сматра се да је развој биосфере на Земљи започео пре отприлике 3,5 милијарди година. Животне заједнице (биоми) настањују готово целу површину Земље, од малобројних на арктичким и антарктичким подручјима, до најбројнијих биодиверзитета у подручју око екватора.

Функционисање биосфере огледа се у узајамној повезаности њених различитих екосистема на принципима кружења материје и једносмерном протицању енергије у глобалним размерама. Основне елементе (C, О, H, N и др.) организми уграђују у органска једињења у свом телу. Органска материја пролази кроз ланце исхране и на крају се разлаже и минерализује. Тако се основни елементи враћају у спољашњу средину, одакле поново могу да се искористе. Овај пут основних елемената представља биогеохемијске циклусе материје на Земљи, који се могу утврдити за сваки елемент посебно.

Земља је једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. Вода покрива 71 % Земљине површине. Највећи део водених површина су морске (97 %), а мањи део чини слатка вода (3 %). Текућа вода постоји на површини Земље захваљујући споју одговарајућих погодних услова: орбите око Сунца, вулканизма, гравитације, ефекта стаклене баште, магнетског поља и атмосфере богате кисеоником.

Земљина орбита налази се изван подручја у којем је довољно топло да би се одржала текућа вода. Без малог ефекта стакленика који задржава топлоту у атмосфери, вода на Земљи би се заледила.Палеонтолошки налази упућују на раздобље у Земљиној историји у којем је привремено нестао ефекат стакленика, а површина се смрзнула током 10 до 100 милиона година.

На планетама попут Венере водена пара се под утицајем ултраљубичастог зрачења разлаже на водоник и кисеоник, водоник се јонизује и (деловањем сунчевог ветра) одлази из спољних слојева атмосфере. Ослобођени кисеоник се веже у минералне спојеве на површини. Овај процес је спор, али се сматра да је главни разлог због кога на Венери нема воде. На Земљи озонски омотач упија већину ултраљубичастог зрачења у вишим слојевима атмосфере и смањује описани процес. Осим тога, магнетосфера штити јоносферу од штетног утицаја сунчевог ветра.

Вулкански процеси стално избацују водену пару из унутрашњости. Процењено је да минерали у Земљином омотачу садрже 10 пута више воде него што је има у океанима, иако већина ње никада неће бити ослобођена.

Слично као и код других терестричких планета, унутрашњост Земље је подељена у више слојева:

Горњи омотач заједно са кором назива се литосфера.

Кора је спољашњи слој Земље, дубине 5 до 35 km. Састављена је од континенталне и океанске коре. На граници коре и омотача налази се Мохо-слој, познат и као Мохоровичићев дисконтинуитет. Материјал из унутрашњости стално излази на површину кроз вулканске отворе и пукотине на океанском дну. Већина Земљине површине је млађа од 100 милиона година, док су најстарији делови коре стари 4,4 милијарде година.

Земљина кора је по хемијском саставу сачињена највећим делом од следећих елемената:

Хемијски састав Земљине коре
кисеоник 0 47 %
силицијум 0 28 %
алуминијум 0 8 %
гвожђе 0 4,5 %
калцијум 0 3,5 %
натријум 0 2,5 %
калијум 0 2,5 %
магнезијум 0 2,2 %

Земљина кора је претежно сачињена од лако топљивих стена, мале густине; Континентална кора претежно садржи гранит док је океанска кора углавном сачињена од базалта и габра.

  • Магматске стене су најраспрострањеније и стене на Земљи. Настају очвршћавањем под притиском растопљене масе — магме, различитог хемијског састава, при њеном продору из омотача језгра кроз Земљину кору. Магматске стене могу настати у дубинама Земљине коре, али и на самој површини Земље. Имају велику тврдоћу.
  • Седиментне стене настају непосредно на површини Земље таложењем и збијањем остатака живог света (кречњак, креда, камени угаљ) и честица других распаднутих стена (глина, пешчар). Седиментним стенама је својствена слојевитост.
  • Метаморфне стене настају од магматских и седиментних стена, под утицајем високих температура и притисака у унутрашњости Земље. На пример,мермер је настао метаморфозом кречњака.Испод коре, до дубине 2900 km налази се омотач. Састоји се од слојева богатих гвожђем и магнезијумом, односно од стена веће густине него што су стене које већим делом граде кору. С дубином расте и притисак.Горњи омотач, који се налази између астеносфере и Земљине коре састоји се од ултрабазичних стена — перидотита и еклогита. Астеносфера је пластична и дебела неколико стотина километара а карактеристична је по термодинамичким процесима који се одвијају у њој – тзв. конвекцијска струјања материјала мантла.

    Доњи омотач је дебљине око 1900 km а геофизичким мерењима утврђене разлике у брзини простирања сеизмичких таласа указују на његову хетерогеност, односно да има разноврстан материјални састав.

    Како је просечна густина Земље 5515 kg/m³, а густина материјала на површини само око 3000 kg/m³, очигледно се гушћи материјал мора налазити у језгру. У време настајања Земље, пре 4,5 милијарди година Земља је већином била растопљена. У процесу који називамо диференцијација тежи елементи су потонули према средишту, а лакши су се скупили уз површину. Зато је језгро састављено углавном од гвожђа (80 %), никла и силицијума.

    Језгро делимо на два дела, унутрашње круто језгро полупречника око 1.250 km и спољашње (сматра се да је течно) језгро које се пружа до полупречника од 3.500 km. Сматра се да је унутрашње језгро у кристалном облику, а спољашње састављено од течног гвожђа и никла. Такође, сматра се да струјање овог растопљеног метала (и мешање које настаје због Земљине ротације) ствара земљино магнетско поље. О унутрашњости Земље много се сазнало проучавањем кретања сеизмичких таласа зашта је заслужна геофизика.

    По теорији тектонике плоча, која је тренутно призната од готово свих научника који се баве изучавањем ове материје, омотач најближи површини Земље се састоји од два слоја: литосфере, укључујући и кору, и очврснути највиши део Земљиног омотача. Испод литосфере се налази астеносфера, која представља унутрашњи део мантла. Астеносфера се понаша као суперзагрејана и екстремно вискозна течност.[30]

    Литосфера у суштини плута по астеносфери и разломљена је на литосферне плоче. Постоје две врсте плоча: океанске (нпр. Тихоокеанска плоча) и континенталне плоче. Ове плоче су сегменти који се крећу релативно једна у односу на другу и при томе могу формирати неку од следећих граница литосферних плоча: конвергентну, дивергентну и трансформну.[31]

    Највеће литосферне плоче су:[32]

  • Земљине литосферне плоче.

     

  • Име плоче Подручје Покрива
    106 км² 106 mi²
    Афричка плоча 61.3 23,7 Африка
    Антарктичка плоча 60.9 23,5 Антарктик
    Аустралијска плоча 47.2 18,2 Аустралија
    Евроазијска плоча 67.8 26,2 Азија и Европа
    Северноамеричка плоча 75.9 29,3 Северна Америка и североисточни Сибир
    Јужноамеричка плоча 43.6 16,8 Јужна Америка
    Тихоокеанска плоча 103.3 39,9 Велики тихи океан

    Облици земљине површине варирају, разликују се, од места до места. Око 70,8 % земљине површине налази се под водом, укључујући и већи деоконтиненталног шелфа. Подводна површина има различите облике, планинске, укључујући и глобални ширећи средњеокеански гребенски систем, као и подморске вулкане, океанске ровове, подморске кањоне, океанске платое и абисалне равни. Преосталих 29,2 % земљине површине који нису покривени водом чине планине, пустиње, равнице, платои, и други геоморфолошки облици.

    Површина планете је од настанка Земље током геолошког времена до данашњих дана у процесу сталног преобликовања и то под утицајем тектонских покрета и ерозије. Облици рељефа настали и мењани утицајем тектонике плоча стално су изложени утицају временских прилика и то падавинама, температурним променама, и хемијским утицајима. Глацијација, ерозија обала (маринска ерозија), настанак коралних гребена и удари великих метеора[33] такође утичу на промену рељефа.

    Слично Марсу, релативно мерено у односу на звезде, Земљи је потребно у просеку 23 часа, 56 минута и 4,091 секунди за ротацију око осе (ротациони период или звездани дан) која спаја северни и јужни пол.

    Земља изврши једну револуцију, или један обилазак орбитом око Сунца за 365,2564 главних звезданих дана а на просечној удаљености од око 150 милиона километара од Сунца. Смер револуције Земље око Сунца је супротан смеру казаљке на сату гледано од севера на доле, односно, смер кретања Земље око Сунца одговара смеру ротације Сунца око своје осе.

    Померај од 23° 26′, који се још назива инклинација, Земљине осе узрокује веће загревање и дуже трајање дана на једној или другој хемисфери током године што изазива цикличне смене годишњих доба.

    Теорија Милутина Миланковића, Миланковићеви циклуси, показала је и значајније утицаје љуљања Земљине осе, тачније утицаја промене положаја осе ротације на климу. Својим прорачунима он је утврдио међусобну повезаностпрецесије, односно револуцију Земљине осе ротације и појаву ледених доба.

  • Анимација са приказом ротације Земље

     

    Земљино магнетско поље се може представити као магнетни дипол, са два магнетска пола. Јужни магнетски пол се налази на 73° северне географске ширине и 100° западне географске дужине, на острву Принца од Велса, док се северни магнетски пол налази на 70° јужне географске ширине и 148° источне географске дужине, наАнтарктику – јужно од Новог Зеланда. Оса магнетских полова је нагнута у односу на осу географских полова за око 11°.

    По динамо теорији, геомагнетско поље се генерише унутар истопљеног језгра где топлота ствара конвекцијска кретања материјала који генеришу електричну струју. Конвекцијска кретања у језгру су хаотичне природе, и периодично се јавља промена смера кретања. Ово узрокује промену поларитета магнетског поља.

    Земљино магнетско поље делује и на околни простор. Велики регион облика сузе назван магнетосфера настао је интеракцијом Земљиног поља и соларних ветрова. На растојању од око 65.000 km споља према Сунцу, притисак соларног ветра је балансиран захваљујући геомагнетском пољу. У питању је препрека соларном ветру, и току честица под набојем, или плазми, који се лучно савијају око Земље. Поларна светлост настаје интеракцијом соларног ветра и магнетосфере.

    Теоретски гледано, током периода промене поларитета магнетског поља, што се дешавало више пута током Земљине историје, у времену од престанка дејства једног до почетка дејства другог магнетског поља Земља није имала магнетско поље. Уколико би то било тачно, Земља је у том времену била незаштићена од утицаја соларних ветрова, и наелектрисаних честица, које би иначе биле скренуте или сагорене, а које су тада могле допрети до површине Земље. Ово је могло изазвати, услед појаве радијације, мутацију живог света, појаву стерилитета и изумирање појединих врста. Ова теорија није доказана али указује на значај Земљиног магнетног поља као природног штита од спољашњих утицаја на живот на Земљи.[34]

  • Магнетосфера штити површину Земље од честица соларног ветра које су под набојем. (Слика није у размери.)

    Земљино магнетско поље се може представити као магнетни дипол, са два магнетска пола. Јужни магнетски пол се налази на 73° северне географске ширине и 100° западне географске дужине, на острву Принца од Велса, док се северни магнетски пол налази на 70° јужне географске ширине и 148° источне географске дужине, наАнтарктику – јужно од Новог Зеланда. Оса магнетских полова је нагнута у односу на осу географских полова за око 11°.

    По динамо теорији, геомагнетско поље се генерише унутар истопљеног језгра где топлота ствара конвекцијска кретања материјала који генеришу електричну струју. Конвекцијска кретања у језгру су хаотичне природе, и периодично се јавља промена смера кретања. Ово узрокује промену поларитета магнетског поља.

    Земљино магнетско поље делује и на околни простор. Велики регион облика сузе назван магнетосфера настао је интеракцијом Земљиног поља и соларних ветрова. На растојању од око 65.000 km споља према Сунцу, притисак соларног ветра је балансиран захваљујући геомагнетском пољу. У питању је препрека соларном ветру, и току честица под набојем, или плазми, који се лучно савијају око Земље. Поларна светлост настаје интеракцијом соларног ветра и магнетосфере.

    Теоретски гледано, током периода промене поларитета магнетског поља, што се дешавало више пута током Земљине историје, у времену од престанка дејства једног до почетка дејства другог магнетског поља Земља није имала магнетско поље. Уколико би то било тачно, Земља је у том времену била незаштићена од утицаја соларних ветрова, и наелектрисаних честица, које би иначе биле скренуте или сагорене, а које су тада могле допрети до површине Земље. Ово је могло изазвати, услед појаве радијације, мутацију живог света, појаву стерилитета и изумирање појединих врста. Ова теорија није доказана али указује на значај Земљиног магнетног поља као природног штита од спољашњих утицаја на живот на Земљи.[34]

    Земљино гравитационо поље узрокује да тело које се нађе слободно у ваздуху почиње да се креће равномерно убрзано ка центру земље. Убрзање које се саопштава овом телу назива се гравитационо убрзање. Утврђено је геофизичким мерењима да гравитационо поље није исто на различитим местима на Земљиној површини. Разлика гравитационог убрзања која се јавља при мерењу на различитим местима на Земљи јавља се из три разлога:

    • Зависи од надморске висине (алтитуде) – убрзање је обрнуто пропорционално квадрату растојања од центра Земље до места мерења;
    • Земља није облика лопте – Земља је неправилног облика са спљоштеним делом на половима где је и гравитационо поље највеће;
    • Земља ротира – при ротацији Земље јавља се центрифугална сила која је на екватору највећа те је и гравитациона сила ту најмања.

    Иако је центрифугална сила која се јавља на екватору највећег интензитета она је и даље око 300 пута мања од силе привлачења.

    Гравитационо убрзање, на некој тачки на физичкој површи Земље, може бити израчунато на следећи начин:

    g_{\phi}=9,780 327 \left[ \left(1+0,0053024\sin^2 \phi-0,0000058\sin^2 2\phi \right) - 3,086 \times 10^{-6}h \right] \ m/s^2
    где је:

    У висини нивоа мора, h = 0 m:

    • на екватору(\phi = 0°): g = 9,7803 m/s2
    • за географску ширину (\phi = 45°): g = 9,8063 m/s2
    • на половима (\phi = 90°): g = 9,8322 m/s2

    Гравитациона сила задржава Месец (природни сателит) у орбити око Земље. Повратно Месец утиче на живот на Земљи утичући на појаве плиме и осеке.

    На Земљи постоје ресурси који се експлоатишу од стране људи за различите намене. Неки од њих су необновљиви ресурси, као што су фосилна горива, која је немогуће обновити јер се она стварају током дугог геолошког времена од остатака биљака и животиња.

    Велика лежишта фосилних горива се налазе у Земљиној кори, а састоје се од угља, петролеја, природног гаса и метана. Ова лежишта користе људи, за производњу енергије и као сировину у хемијској производњи. Минерална рудна тела су такође настала у Земљиној кори током процеса генезе руде, која је резултовала од ерозије и тектонике плоча.[35] Ова рудна тела чине места са највећом концентрацијом многих метала и других корисних хемијских елемената.

    Земљина биосфера производи многе корисне биолошке продукте за људе, укључујући (а не само њих) храну, дрво, лекове, кисеоник, и рециклажу (прераду) многих органских отпада. Копнени екосистеми зависе од површинског тла и свеже воде, а океански екосистеми зависе од растворених хранљивих материја који су доспели у њих спирањем са копна.[36] Људи такође живе на копну користећи грађевинске материјале за изградњу склоништа. Подаци из 1993. године, показују употребу земљишта од стране људи:

    Употреба земљишта Проценат
    Обрадива земља [37]13,13 %
    Стални усеви [37]4,71 %
    Стални пашњаци 26 %
    Шуме и прашуме 32 %
    Урбана подручја 1,5 %
    Остало 30 %

    Процењена количина земљишта које се наводњава 1993. године била је 2.481.250 km².[37]

    Велика подручја су подложна изразито лошим временским условима као што су тропски циклони, урагани, или тајфуни који управљају животима у тим областима. Многа подручја су подложна честим земљотресима, клизиштима, цунамијима, вулканским ерупцијама, торнадима, вртложењу, снежним бурама, поплавама, сушама, и другим несрећама и катастрофама.

    Многа ограничена подручја представљају загађена подручја затрованог ваздуха и воде, са киселим кишама и токсичним материјама, недостатком вегетације, губитком дивљих животиња, изумрлим врстама, деградираним тлом, испошћеном земљом, ерозијом, и најездом штеточина. Људске активности утичу и на дугорочну промену климе и то највише индустријском емисијом угљендиоксида. Очекиване промене услед овога су ширење озонске рупе, отапање ледника на Арктику, веће варијације температура, значајне промене климатских услова и глобални пораст нивоа мора.[38]

    Д. Рабреновић, С. Кнежевић, Љ. Рундић. Историјска геологија са практикумом. Завод за графичку технику ТМФ Београд. 1996. ISBN 978-86-81019-17-7.

      1. Д. Рабреновић, С. Кнежевић, Љ. Рундић. Историјска геологија са практикумом. Завод за графичку технику ТМФ Београд. 1996. ISBN 978-86-81019-17-7.
      2. Jump up↑ ((en)) Staff (13. 2. 2014). „Useful Constants”. International Earth Rotation and Reference Systems Service. Приступљено 23. 1. 2016. На веб-сајту стоји да је нагиб константа одређена са стопостотном тачношћу и да је = arcsin(ε0) = arcsin(0,397 776 995) ≈ 23,439 281 061°), иако се нагиб заправо у овом моменту смањује, и то угаоном брзином од ≈ 0,01305˙° = 47″ по веку.
      3. Jump up↑ ((en)) U.S. Naval Observatory Nautical Almanac Office; H.M. Nautical Almanac Office (1961). Explanatory Supplement to the Astronomical Ephemeris and the American Ephemeris and Nautical Almanac. H.M. Stationery Office. Section 2B.
      4. Jump up↑ ((en)) U.S. Naval Observatory; H.M. Nautical Almanac Office (1989). The Astronomical Almanac for the Year 1990. US Government Printing Office. p. B18.ISBN 0-11-886934-5.
      5. Jump up↑ ((en)) Newcomb, Simon (1906). A Compendium of Spherical Astronomy. Macmillan Publishers [MacMillan]. pp. 226—227.
      6. Jump up↑ ((en)) Table 8 and eq. 35 in Laskar, J. (1986). „Secular Terms of Classical Planetary Theories Using the Results of General Relativity”. Astronomy and Astrophysics 157: 59—70. Bibcode 1986A&A…157…59L and erratum to articleLaskar, J. (1986). „Errratum: Secular terms of classical planetary theories using the results of general theory”. Astronomy and Astrophysics 164: 437.Bibcode 1986A&A…164..437L
      7. Jump up↑ ((en)) Explanatory Supplement (1961), sec. 2C
      8. Jump up↑ ((en)) „Basics of Space Flight, Chapter 2”. Jet Propulsion Laboratory/NASA. 29. 10. 2013. Приступљено 26. 3. 2015.
      9. Jump up↑ ((en)) Meeus, Jean (1991). „Chapter 21”. Astronomical Algorithms. Willmann-Bell. ISBN 0-943396-35-2.
      10. Jump up↑ ((en)) Ahrens. „Global Earth Physics: A Handbook of Physical Constants”. pp. 8.
      11. Jump up↑ Dalrymple, G.B. . The Age of the Earth. California: Stanford University Press. 1991. ISBN 978-0-8047-1569-0.
      12. Jump up↑ Newman, William L. (9. 7. 2007). „Age of the Earth”. Publications Services, USGS. Приступљено 20. 9. 2007.
      13. Jump up↑ Dalrymple, G. Brent (2001). „The age of the Earth in the twentieth century: a problem (mostly) solved”. Geological Society, London, Special Publications 190: 205—221. doi:10.1144/GSL.SP.2001.190.01.14,http://sp.lyellcollection.org/cgi/content/abstract/190/1/205. Приступљено 20. 9. 2007.
      14. Jump up↑ Stassen, Chris (10. 9. 2005). „The Age of the Earth”. The TalkOrigins Archive. Приступљено 20. 9. 2007.
      15. Jump up↑ R. M., Canup; E., Asphaug (2001). An impact origin of the Earth-Moon system. American Geophysical Union.
      16. Jump up↑ R. Canup and E. Asphaug (2001). „Origin of the Moon in a giant impact near the end of the Earth’s formation”. Nature 412: 708—712
      17. Jump up↑ Morbidelli, A.; Chambers, J.; Lunine, J. I.; Petit, J. M.; Robert, F.; Valsecchi, G. B.; Cyr, K. E. (2000). „Source regions and time scales for the delivery of water to Earth”. Meteoritics & Planetary Science 35 (6): 1309—1320. Приступљено 6. 3. 2007.
      18. Jump up↑ Doolittle, W. Ford (фебрар 2000). „Uprooting the tree of life”. Scientific American. 282 (6): 90—95.
      19. Jump up↑ Burton, Kathleen (November 29, 2000). Astrobiologists Find Evidence of Early Life on Land. NASA. Приступљено 5. 3. 2007.
      20. Jump up↑ Murphy, J. B.; Nance, R. D. (1965). „How do supercontinents assemble?”. American Scientist 92: 324—33. Приступљено 5. 3. 2007.
      21. Jump up↑ Kirschvink, J. L. (1992). The Proterozoic Biosphere: A Multidisciplinary Study. Cambridge University Press. pp. 51—52. ISBN 978-0-521-36615-1.
      22. Jump up↑ Raup, D. M.; Sepkoski, J. J. (1982). „Mass Extinctions in the Marine Fossil Record”. Science 215 (4539): 1501—1503. Приступљено 5. 3. 2007.
      23. Jump up↑ Gould, Stephan J. (October, 1994). „The Evolution of Life on Earth”. Scientific American. Приступљено 5. 3. 2007.
      24. Jump up↑ Wilkinson, B. H.; McElroy, B. J. (2007). „The impact of humans on continental erosion and sedimentation”. Bulletin of the Geological Society of America 119 (1—2): 140—156. Приступљено 22. 4. 2007.
      25. ↑ Jump up to:25,0 25,1 Morgan, J. W.; Anders, E. (1980). „Chemical composition of Earth, Venus, and Mercury”. Proceedings of the National Academy of Science 71(12): 6973—6977. Приступљено 4. 2. 2007.
      26. Jump up↑ Sandwell, D. T.; Smith, W. H. F. (Jul, 26, 2006). Exploring the Ocean Basins with Satellite Altimeter Data. NOAA/NGDC. Приступљено 21. 4. 2007.
      27. Jump up↑ Staff (November, 2001). WPA Tournament Table & Equipment Specifications.World Pool-Billiards Association. Приступљено 10. 3. 2007.
      28. Jump up↑ Senne, Joseph H. (2000). „Did Edmund Hillary Climb the Wrong Mountain”. Professional Surveyor 20 (5). Приступљено 4. 2. 2007.
      29. Jump up↑ Пешић, Л. Љ. (1995). „Општа геологија — Ендодинамика”. Рударско-геолошки факултет. Београд.
      30. Jump up↑ Staff (27. 2. 2004.). „Crust and Lithosphere”. Plate Tectonics & Structural Geology. The Geological Survey. Приступљено 11. 3. 2007..
      31. Jump up↑ Kious, W. J.; Tilling, R. I. (5. 5. 1999.). „Understanding plate motions”. USGS. Приступљено 2. 3. 2007..
      32. Jump up↑ Brown, W. K.; Wohletz, K. H. (2005). „SFT and the Earth’s Tectonic Plates”. Los Alamos National Laboratory. Приступљено 2. 3. 2007..
      33. Jump up↑ Kring, David A.. „Terrestrial Impact Cratering and Its Environmental Effects”. Lunar and Planetary Laboratory. Приступљено 22. 3. 2007..
      34. Jump up↑ „Earth — Encyclopædia Britannica” (2007). Encyclopædia Britannica Online. p. 23.
      35. Jump up↑ Staff (November 24, 2006). „Mineral Genesis: How do minerals form?”. Non-vertebrate Paleontology Laboratory, Texas Memorial Museum. Приступљено 1. 4. 2007..
      36. Jump up↑ Rona, Peter A. (2003). „Resources of the Sea Floor”. Science 299 (5607): 673—674. Приступљено 4. 2. 2007
      37. ↑ Jump up to:37,0 37,1 37,2 Staff (February 8, 2007). The World Factbook. U.S. C.I.A.. Приступљено 25. 2. 2007.
      38. Jump up↑ Staff (February 2, 2007). „Evidence is now unequivocal that humans are causing global warming”. UN report.
      39. Newcomb, Simon (1906). A Compendium of Spherical Astronomy. Macmillan Publishers [MacMillan]. pp. 226—227.

Author: УЧИТЕЉ ДЕЈАН