Аврам Ноам Чомски (енгл. Avram Noam Chomsky; рођен је 7. децембра 1928. године у Филаделфији, САД), амерички лингвиста, филозоф, писац, професор универзитета и дисидент. Чомски је данас најутицајнији критички мислисац у свету, чије поље деловања и интересовања обухвата лингвистику, информационе технологије, идеологију, савремено друштво, политички систем, образовање и низ других са овим феноменима повезаних тема. Чомски је професор лингвистике на Масачусетском институту за технологију. Заслужан је за развој теорије о генеративној граматици, која се сматра највећим доприносом лингвистици направљеним у 20. веку. Критичким разматрањем Скинеровог „Вербалног понашања“, у коме је оспоравао бихевиористички приступ проучавању ума и језика који доминира у току 1950-их година, посебно је допринео развоју когнитивне револуције. Чомски је члан савета Новог Пламена, левичарског часописа на подручју бивше Југославије.

Његов натуралистички приступ проучавању језика имао је посебно утицаја на филозофију језика и ума. Утврдио је своју хијерархију и класификацију формалних језика на основу њихове генеративне моћи.

Према „Индексу цитата у уметностима и хуманистичким наукама“ из 1992. године, Чомски је у периоду од 1980. до 1992. године био највише цитиран живи научник, и осми најцитиранији научник уопште.^[1][2][3]

Од како је започео своју критику Вијетнамског рата Чомски је постао надалеко познат, посебно интернационално, по својој критици медија и политике, и то више него по линвистичким теоријама. Чомски је широко познат и као политички активиста и критичар спољне политике САД и других влада. Чомски описује себе као либертерског социјалисту и симпатизера анархосиндикализма (члан је организације „Индустријски радници света“, IWW.)

Ноам Чомски је инострани члан Српске академије науке и уметности у Одељењу друштвених наука. У својој књизи „Нови милитаристички хуманизам“ оштро критикује бомбардовање Југославије, јер је било у супротности са међународним правом и указује на то да је хуманитарна трагедија на Косову почела тек после почетка бомбардовања.

Допринос лингвистици[уреди]

„Синтаксичке структуре“ биле су уствари обрада његове књиге „Логична структура лингвистичке теорије“ (1955,75) у коју уводи трансформациону граматику. Теорија укључује изговор и има синтаксу коју описује формална граматика, а контекстно слободна граматика је проширена трансформационим правилима. Деца имају урођено знање основне граматичке структуре коју поседују сви људски језици. Ово урођено знање се често назива универзална граматика. У супротности је с тиме да за формирање знања језика користимо формалну граматику: са утврђеним низом граматичких правила и ограниченим бројем речи, људи су способни да произведу неограничен број реченица.

„Принципи и параметри“ које је Чомски проширио у својим предавањима у Пизи 1979., касније је објављено као „Предавања о влади и везивању“ и строго захтева употребу универзалне граматике и граматичких принципа наглашавајући да су језици урођени и непроменљиви, а разлике између већине светских језика могу бити окарактерисане термином „параметар“смештеном у мозгу (такав је „popdrop“ параметар који показује да се нпр. у енглеском увек захтева субјекат, док у шпанском може бити изостављен). У овом погледу, детету су, да научи језик потребна лексичка обележја (речи, граматичке морфеме и идиоми) и да детерминише усвојене системе параметара који могу бити базирани у неколико кључних примера. Брзина којом деца уче језик је невероватно велика, ако имају урођену способност да уче језик. Сличне кораке при учењу језика предузимају деца широм света, чињеница је да праве и карактеристичне грешке.

Године 1994. Чомски је формулисао „Минималистички програм“ у намери да поједностави симболички приказ језика. Чомскијеве идеје имале су снажан утицај на истраживаче који су истраживали усвајање језика код деце, док неки истраживачи који раде у овој области не подржавају Чомскијеве теорије.

Генеративна граматика[уреди]

Чомскијев приступ синтакси, укључујући генеративну граматику, проучава граматику као знање које поседују особе које говоре неки језик. Још од 1960. Чомски тврди да је већина нашег знања урођена и да деца треба да науче само одређена обележја матерњег језика.^[8] Урођено лингвинистичко знање се назива универзална граматика.

Из Чомскијеве перспективе најјачи доказ за постојање Универзалне граматике је чињеница да деца успешно усвајају матерњи језик за кратко време. Чомскијеве теорије су популарне посебно у САД. Критике су долазиле из различитих праваца.

Лингвисти, присталице Чомског ослањају се на интуицију говорника на основу које могу да препознају правилну структуру реченице. Стотине различитих језика придаје значаја литератури генеративне граматике,^{[9][10][11][12][13]} постојале су тенденције да се утврде захтеви Универзалне граматике који су прихваћени код малог броја језика.

Неки психолози и психолингвисти, иако симпатизери Чомскијевог програма, нису се слагали са тим што Чомскијеви лингвисти не обраћају довољно пажње на податке из експеримената изведених при процесирању језика, а резултат тога је да њихове теорије нису психолошки веродостојне. Много радикалнија критика поставља питање да ли је неопходно поседовање Универзалне граматике да би се објаснило усвајање језика код детета. Било је доста неслагања што се тиче генеративне граматике, на крају се чак водио „Лингвистички рат“ од 1960. до 1970. када се генеративно семантичко померање нашло у опозицији са Чомским. Данас можемо видети граматички оквирне радове као што су „Headdriven“ фразне структурне граматике, лексичка функционална граматика, комбинаторна категоријална граматика у потпуности су Чомскијевски оријентисани.

Хијерархија Чомског[уреди]

Чомски је познат по проучавању разних врста формалних језика који могу да садрже кључ особина људског језика. Његова хијерархија подела формалних граматика у врсте или групе са све више израженом моћи, свака успешна врста може да ствара широки скуп формалних језика. Интересанто је то да је Чомски доказивао да обликовање неких аспеката људског језика захтева сложенију формалну граматику (као она што је одмерена његовом хијерархијом) за разлику од других обликовања. На пример, регуларни језик је довољно моћан да обликује морфологију енглеског језика, али није довољно моћан да обликује њену синтаксу. Као додатак тога да буде релевантан у лингвистици, хијерархија Чомског је постала битна у рачунарству (посебно у конструкцији компилатора и теорији аутомата). Његово најпознатије дело из фонологије је „Звучни образац енглеског језика“ којег је писао са Морисом Халом. Иако је било веома утицајно у своје време, дело је разматрано као старомодно, застарело (иако је недавно поново штампано) и стога Чомски није више ништа издавао у фонологији.

Свака категорија граматике или језика је прави подскуп категорије директно изнад ње.

Доприноси психологији[уреди]

Рад Чомског у лингвистици је остварио велики утицај на модерну психологију.^[14] За Чомског, лингвистика је грана когнитивне психологије; истински, прави увид у лингвистику подразумева пратеће разумевање аспеката менталне обраде и људске природе. Његова теорија универзалне граматике су многи видели као директан изазов тренутно важећим бихејвиористичким теоријама. Такође, његов рад има велике последице на разумевање како деца уче и шта заиста представља способност коришћења језика.

Чомски је 1959. публиковао утицајну критику дела „Вербално понашање“ Бархус Фредерик Скинера. Б. Ф. Скинер је у књизи дао спекулативно објашњење језика у функционалним, бихејвиористичким терминима. Термин „вербално понашање“ је дефинисао као научено понашање које има своје карактеристичне последице, задобијене кроз учење понашања других, чиме је створен много шири поглед на комуникативно понашање од оног уобичајеног којим се баве лингвисти. Скинеров приступ је фокусиран на околности у којима се језик коришћен; на пример, тражити воду је функционално другачији одговор од означавања да је нешто вода итд. Овако функционално различите врсте одговора, које захтевају у повратку одвојена објашњења, су дијаметрално супротне традиционалном мишљењу о језику и психолингвистичком приступу Чомског. Чомски је сматрао да функционалистичко објашњење ограничавајући себе на питања комуникативног чина игнорише важна питања. (Чомски, „Језик и мишљење“ 1968). Он се фокусирао на питања која се тичу операција и развоја урођене структуре за синтаксу која је способна да стваралачки организује, окупља, прилагођава и комбинује речи и фразе у разумљиве исказе.

У расправи Чомски је нагласио да научна примена бихејвиористичког принципа при испитивању животиња има велике недостатке у објашњавању адекватности и да је чак више делимично површна као приказ људског вербалног понашања зато што теорија ограничавајући се на спољашње услове, на „што је научено“, не може адекватно да се примени на генеративну граматику. Чомски се ослонио на примере брзог учења језика код деце, укључујући њихово брзо развијање способности склапања проширених и сложених реченица и универзално креативно коришћење при употреби матерњег језика да би назначио начин којима Скинеров поглед објашњава примером пододредбе теорије помоћу доказа. Он је тврдио да се за схватање људског говорног понашања као што су креативни аспекти употребе језика и развој језика, најпре мора узети као постулат генетички лингвистички допринос. Претпоставка да важни аспекти језика су исход универзалне урођене способности одвија се супротно Скинеровом радикалном бихевиоризму.

Чомскијева ревизија Скинерове теорије из 1959. године је за последицу имао више оштрих критика, а најпознатија критика је била Кенета Мек Коркводала, објављена у расправи „О Чомскијевој ревизији Скинеровог Вербалног понашања“ из 1970. године. Ову критику је касније појачао и проширио у раду Нејтана Стемера 1990. Ова и сличне критике успоставиле су нека гледишта која се не признају изван оквира бихејвиористичке психологије, као на пример она да Чомски није поседовао адекватно разумевање било бихејвиоралне психологије уопште, као ни разлике између Скинерове теорије и других варијација те у складу са тим и тврдње да је Чомски начинио неколико озбиљних грешака.

Тврђено је да Чомскијевска критика Скинерове методологије и основне претпоставке су утрле пут за „когнитивну револицију“, прелаз са бихејвиоризма на когнитивизам у америчкој психологији између педесетих и седамдесетих година двадесетог века. У његовом делу „Картезијска лингвистика“ из 1966. године и наредна дела, Чомски је истакао објашњење људске језичке способности која је постала модел проучавања у неким областима психологије. Доста тога пд данашњих претпоставка начина рада ума потичу директно из идеја које је изнео Чомски као првог аутора модерног доба.

Постоје три кључне идеје. Прва је да је мишљење „когнитивно“ или да мишљење заправо садржи ментална стања, уверења, сумње и сл. Друга, он тврди да већина важних особина језика и мишљења су урођене. Учење и развој језика су резултат развијања урођених склоности које је изазвано искуственим уносним подацима спољашње околине. Веза између људске урођене склоности ка језику и наслеђу је била срж дебате супростављања Ноама Чомског и Жана Пијажеа. Иако је веза између генетичке структуре људи и склоности ка језику била такође наговештена у то време и у другим дискусијама, још увек смо далеко од разумевања генетских основа људског језика. Дело изведено из модела селективног учвршћивања синапси остварено од стране Жан Пјера Шонжеа, Филипа Курежа и Антоана Даншина које недавно усавршено експериментално и теоретски од стране Жака Мелера и Станисласа Диена,^[15] посебно у области нумеричке когниције је посудило помоћ Чомском „нативизму“. То, међутим, не даје кључ о врсти правила која уређују неуронско повезивање да би омогућило језичку способност. Наредни психолози да би проширили ову генералну „нативистичку“ научну поставку преко језика. На крају, Чомски је направио концепт о „модуларности“ критичну особину сазнајне изградње мишљења. Мишљење је састављено од поља конверзације, специјализован подсистем са ограниченим током међукомуникације. Овај модел се драстично разликује од старих идеја пошто сваки део информације у мишљењу може бити коришћен од стране било ког когнитивног процеса (на пример, оптичке илузије не могу бити „искључене“ чак и ако се зна да су илузије).