Пре него што почнемо да пишемо , морамо бити свесни одређених ствари:

1. Ако нам је јасно у глави, биће јасно и у изразу;

2. Буди самосталан у писању и стварању реченица према својим способностима;

3. Треба читати дела добрих писаца;

4. Што чешће записуј своја запажања и своје мисли о било чему;

5. Увек имај ред у излагању;

6. Прегледај и исправљај пажљиво оно што је написано.

Први услов – Запазили сте да кад пишете неком писмо, не мучите се са изразом, са писањем, све иде глатко и течно, некад оловка не може да стигне да запише сва ваша осећања и мисли. Тако је то кад пишете о нечем што вам је познато, о нечему што разумете. Кад вам је јасно у глави, биће вам јасно и у изразу.

Други услов – Не пишите дуге реченице и немојте се на силу трудити да вам реченице буду стилски богате и накићене. Пишите према својим могућностима. Требало би писати оноликом дужином реченице колику нам допушта наша мисао. Што је мисао развијенија, биће развијеније и реченице. Уколико пишеш дугим реченицама, треба да будеш сигуран да ће онај који чита разумети шта желиш да сопштиш.

Трећи услов – Читање дела добрих писаца је веома важно за наше напредовање. Међутим, то не значи да користимо њихове реченице, него да читањем богатимо свој речник. То усвајање туђег блага врши се неприметно, често и несвесно. Требало би само читати полагано с пажњом, трудећи се да осетимо лепоту неког израза. У ту сврху није згорег научити напамет неку песму, или део прозног текста који нам се допао. Добро је и записивати у једној свесци мисли, реченице писаца које су ти се свиделе и читати их повремено.

Четврти услов – Да бисмо напредовали, морамо вежбати, а то чинимо тако што чешће записујемо своја запажања и своје мисли и осећања. Били сте на излету, прослави, утакмици, концерту. Опишите шта сте све запамтили том приликом. Дискутовали сте с другом о неком питању које је блиско њему и вама, потрудите се да ту дискусију што верније забележите, имаћете двоструку корист: вежбаћете се у писмености и уочаваћете своје и његове слабе и јаке доказе у дискусији. Прочитали сте неку књигу, забележите укратко њену садржину и дајте свој критички суд о њој; касније ћете негде наћи критички приказ те књиге, па ћете упоредити своја запажања са критичаревим. Можда ћете открити да сте ви запазили нешто што је њему промакло.

Пети услов – Потребно је постићи ред у излагању. Да бисте то постигли, неопходно је пре писања да направите план свог писменог рада. Овај услов је овде по реду пети, али по важности је на првом месту. Без плана биће проблема, па вам се може догодити да понављате већ речено, односно, да се вртите у круг. Овде је веома важно да свака нова реченица каже нешто ново, и не покушавајте да пошто – пото проширите задатак, понављањем већ реченог, а нарочито водите рачуна да не понављате исте речи и исказе. Ако сте једном употребили прилог “када”, други пут можете рећи “после, или “затим”, или “након тога”, или “потом” и тако даље.

Такође, пазите да уз глаголе не користите личне заменице, јер се по глаголском облику види које је лице вршилац радње. Зар није ружно: “Ја сам устао, ја сам се умио, ја сам доручковао”…

У писању користите више презент и аорист, а мање перфекат па ће читалац имати утисак да се радња збива пред његовим очима. Има неколико разлога зашто се овај пети услов често не уважава. Један од њих је тај што се аутор накнадно нечег сетио, па мисли да је могуће без обзира на ред у излагању да га уметне било где. Тако, рецимо, код портретисања, кад опишемо спољашњи (физички) изглед личности, и пређемо на карактерне особине, одједном смо се сетили да особа има плаве очи и крив нос. Ова грешка нас упућује на последњи, шести услов.

Шести услов – Прегледајте и исправљајте пажљиво оно што сте написали. Треба знати да је ретко коме дато да при првом додиру оловке и папира постигне најбољи израз. Познато је да су и највећи писци исправљали своје текстове неколико пута и у рукопису, и у већ сложеном тексту у штампарији, а неки су чак мењали делове текста у наредним издањима; све ово да би нашли бољи и сажетији израз, тачније формулисану мисао, складнију реченицу, живљу слику. Ако су они налазили грешке и неуспела места, колико ћемо тек ми имати потребе да прегледамо оно што смо написали и да према својим могућностима исправимо грешке. Да је тако радио један ученик, не би пропустио овакву грешку у својој реченици: “Народна поезија говори о Марку Краљевићу, Косову Пољу, кнезу Лазару, који падоше у борби против турског освајача”, где је очигледна логичка грешка да Косово Поље не може да “падне у борби против турског освајача”, а ни Марко Краљевић није погинуо на Косову.

Вежбањем се може пуно постићи, треба само бити упоран. Упореди своје саставе од прошле године и ове и видећеш колико су твоје реченице јасније, разумљивије, а фабула занимљивија. Тражи одговарајућу реч, није исто написати да је неко сањив, успаван или уморан.

Као што знате, сваки састав се углавном састоји од три дела:

– увод

– разрада

– закључак

Увод је део у којем читаоце упутите у оно о чему пишете. Дакле, ту би требало да споменете имена главних ликова, место и време. Наравно, није баш неопходно да се подаци наводе баш овим редом и све, заправо, зависи од теме.

Након увода, потребно је разрадити причу, креирати фабулу. Овим делом читаоца држите фокусираним на оно што сте написали. Слободно унесите своје емоције (радост, тугу, али и одбојност, мржњу).

Закључак треба да буде сажет, језгровит и свакако мора имати смисао и ослањати се на оно што је написано у саставу. Добра идеја је додати још једну додатну реченицу, у посебном реду испод краја. То би била кратка реченица, али која би оставила снажан утисак на онога који чита.

“Цаке”:
* Увек нови пасус одвајајте за неких 1,5 цм од ивице папира.

* Након тачке којом завршавате реченицу, слободно оставите једно празно место, па тек онда започните нову реченицу великим словом.

* Подразумева се да морате колико  – толико бити упућени у тему о којој пишете. Знам да је најбоља “слободна тема”, али било би препоручљиво да пре него што почнете да пишете о нечему, прочитате неку књигу о томе, како бисте лакше разумели шта се од вас тражи.

* Што више се користите придевима и заменицама.

* Покушајте да избегнете понављање једне те исте речи из реченице у реченицу. Нема смисла да стално пишете Марко Марковић, када можете написати: он, мој друг, мој пријатељ…. Потребно је само да у првој реченици у којој говорите о некој особи, напишете њено име (и презиме), а можете додати и надимак.