Према пореклу, ливаде могу бити примарне (природне) и секударне (вештачке). Примарне ливаде се развијају у областима где се дрвенаста вегетација не може одржати услед неповољних климатских или других еколоких фактора. Изнад горње шумске границе клима је преоштра за развиће жбунасте и шумске вегетације, па се развија зона субалпијских и алпијских (планинских) ливада. У зонама тундре, степе или пустиња ливаде се развијају близу река, у речним долинама, где је влажност земљишта одговарајућа. Плавне ливаде се такође развијају у речним долинама (најчешће долинама низијских река, близу ушћа и делти) и један део сезоне су подложне плављењу. Примарне ливаде постоје и на заслањеним земљиштима, попут полупустиња и морских обала.

Секундарне ливаде су настале дејством човека, најчешће у зони шумске вегетације, где су се развиле након крчења шума. Човек одржава ливадске екосистеме редовном косидбом, чиме се спречава раст дрвенастих биљака и обнова шумског екосистема. Један део биљака на овим ливадама чини аутохтона зељаста вегетација, а већи део човек сеје (попут луцерке и детелине). Секундарне ливаде су привременог карактера – када престане њихова експлоатација, зонална вегетација се обнавља.

Ливада (грч. λιβάδι) тип је екосистема на коме доминира травна вегетација. Најчешће биљке ливада су траве (фамилија Poaceae), махунарке (Fabaceae), оштрице (Cyperaceae) и главочике (Asteraceae). Ливадска вегетација је мезофилна, чини природан прелаз између ксерофитних (сушних, степских) травних заједница и хигрофитних (влажних ливада и мочвара). По правилу, ливаде су азонални тип вегетације, јер се могу развити у различитим вегетацијским зонама. Изузетак су субалпијске и алпијске ливаде, које се као зонална вегетација развијају изнад горње шумске границе.

Припремио: Васиије Бујошевић