Milevina prva godina studija bila je veoma uspešna, a drugu je započela semestrom u Hajdelbergu, gde je sa nobelovcem Filipom Lenardom proučavala fotoelektrični efekat, a kod profesora Hermana Minkovskog izučavala četvorodimenzionalnu geometriju, koja je matematička osnova teorije relativiteta. Ona i Albert ostali su u kontaktu dok je bila odsutna. Po njihovoj prepisci iz tog doba vidi se da je Mileva uživala u studijama, dok je Albertu veoma nedostajala “mala pobegulja“, čiji povratak je nestrpljivo isčekivao. Mileva se po okončanju studijske godine vratila u Cirih i u narednih par godina njeno prijateljstvo sa Albertom preraslo je u ozbiljnu vezu (zbog koje je napustio tadašnju devojku Meri Vinteler), tako da su počeli ne smo da zajedno studiraju i rade, već i da žive zajedno (1899).

Za razliku od Milevinih roditelja, koji su bili popustljivi, jer su, po mišljenju njihovih savremenika znali „da su male šanse da se ona ikada uda“, uzimajući u obzir njeno „neuobičajeno obrazovanje i fizički nedostatak“, Albertovi roditelji su bili izričito protiv te veze, posebno majka. Njihovi argumenti su, za to doba, bili očekivani i gotovo – uobičajeni: Mileva je bila starija od Alberta skoro 4 godine, bavila se „naukom a ne kućom“, bila je hroma, nije bila jevrejskog porekla, niti iz viđenije nemačke porodice… I pored toga, ova veza je potpuno okupirala oboje, tako da se ubrzo zapostavili i studije i prijatelje. U leto 1900. godine su oboje pali na završnim ispitima. Kako je Albert je imao prosek nešto ispod potrebnog, njegova ocena je zaokružena, tako da je on ipak diplomirao, dok je Milevina prosečna ocena ostala ispod potrebnog proseka, tako da ona nije mogla da diplomira.

Nakon neuspeha na ispitima, Mileva ostaje u Cirihu, radeći kao asistent u laboratoriji i prepremajući se da ponovo polaže ispite. Ajnštajn je otišao u Italiju u posetu porodici. U maju su se sastali na jezeru Komo na par dana. Nekoliko nedelja kasnije, Mileva je otkrila da je trudna. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, u šestom mesecu trudnoće, zbog čega je trajno isključena s Politehničkog Univerziteta. Nakon toga je postalo jasno da joj neće dozvoliti da stekne diplomu „Politehnikuma“ kao neudata majka, pa je prekinula i pisanje diplomskog rada, u koji je uložila puno truda, nadajući se da će imati priliku da ga razvije u doktorsku tezu. Po ondašnjem švajcarskom zakonu, muškarac koji dobije vanbračno dete automatski ostaje bez posla u državnoj službi (tako malo žena je radilo, a još manje njih je zvanično priznavalo vanbračnu decu, da za njih i nije postojala zakonska norma u vezi sa vanbračnom decom i zaposlenjem/studiranjem). Pošto je Ajnštajn bio u fazi traženja posla, a nisu bili venčani, Mileva je otputovala u Novi Sad kod roditelja gde se pripremala za porođaj.

Krajem januara 1902. godine, Mileva je rodila kći Elizabetu -Liserl, u roditeljskoj kući u Novom Sadu, daleko od očiju javnosti. Iako je pismima bio obavešten o porođaju, Albert nije došao da vidi dete, a mala Liserl je, po nekim tvrdnjama verovatno data na usvajanje Milevinoj prijateljici Heleni, koja je bila udata za Milivoja Savića iz Beograda (za postojanje prvog Albertovog i Milevinog deteta, male Elizabet – Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina 20. veka, kada su objavljena njihova ljubavna pisma iz arhive Ajnštajnovih dokumenata, koja su čuvana u Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu). U svakom slučaju, Mileva se u Bern vratila bez Liserl, a Albert nikada nije video svoje prvo dete. Uprkos protivljenju svojih roditelja, Albert Ajnštajn je ipak oženio Milevu Marić, 6. januara 1903. godine, u Gradskoj većnici u Bernu. Svedoci na skromnom venčanju bili su njihovi prijatelji, članovi neformalne grupe „Olimpijska akademija“, Moris Solovin i Konrad Habiht. Nisu imali medeni mesec, a proslava se sastojala samo iz ručka u restoranu. Činilo se da njihov brak nije bio samo intelektualno partnerstvo, mada se Albert divio Milevinom intelektu i kreativnim sposobnostima, govoreći da je u njoj našao “biće koje je meni ravno i koje je jako i nezavisno kao što sam i sam“.

Početkom 1903. godine, Liserl je, sudeći po pismima, obolela od šarlaha. O daljoj sudbini deteta nema nikakvih podataka, tako da je podjednako moguće da je dete umrlo, ali i da je usvojeno od strane Milevine prijateljice Helene, koja je Liserl zamenila sa svojom teško bolesnom kćerkom, koja je bila samo par meseci starija od Liserl (obe devojčice su, po nekim izvorima ubrzo i umrle, dok neki izvori tvrde da je jedna od njih preživela rane dečije bolesti tog vremena). Zahvaljujući njihovom brižnom čuvanju tajne o Liserl za života, ali i još brižljivijem Albertovom uklanjanju svih pisama iz Milevine kuće nakon njene smrti, sudbina Liserl do danas je ostala tajna.

Zvaničan zajednički život Mileve i Alberta započeo je s Ajnštajnovim radom u Švajcarskoj kancelariji za patente u Bernu, uz

njihov zajednički večernji rad na istraživanju problema u oblasti fizike. Po svedočanstvima njihovih tadašnjih prijatelja, Mileva je pokušavala da se izbori sa gubitkom karijere i ćerke, što je bio dugotrajan i bolan proces. Ipak, činilo se da su oboje zadovoljni zajedničkim životom i radom, što je krunisano rođenjem njihovog starijeg sina Hansa Alberta, 1904. godine, a godinu dana nakon toga i izuzetnim naučnim uspehom. Rezultati njihovog zajedničkog rada su tokom „čudesne 1905. godine“ doveli do objavljivanja revolucionarnih članaka u Analima fizike (Annalen der Physik), najboljem fizičkom časopisu u Evropi. Ti radovi pomerali su granice dotadašnje nauke i predstavljali revolucionarne korake ka uspostavljanju novog naučnog pogleda na svet. Na ukupno 43 stranice u ovom časopisu, Albert i Mileva su postavili temelje fizike 20. i 21. veka. Međutim, svi članci, u ovom i drugim časopisima, te i svih narednih godina, objavljivani su pod imenom Alberta Anštajna. Ime Mileva Marić Ajnštajn se nigde nije pojavljivalo. Bračni par Kiri ostao je jedini, koji je u tom vremenu javno manifestovao doprinos žene u značajnim naučnim otkrićima i istraživanjima.

O autorstvu tada objavljenih radova postoje različita mišljenja. Za razliku od Ajnštajnovih savremenika, koji nikada nisu ni sumnjali da je on sam autor svih svojih radova i teorija, tokom poslednjih decenija, nakon otkrivanja delova njihove prepiske i drugih dokumenata (od kojih su neki čekali na dozvole za otvaranje i više decenija nakon otkrića) danas je sve više onih koje prevashodno zanima doprinos Mileve Marić Ajnštajn.

Tako neki od eminentnih naučnika veruju da je Mileva sigurno veoma aktivno sarađivala na nekim od naučnih radova iz 1905. Među njima je bio i Abram Jof (Abram Joffe), cenjeni član Sovjetske akademije nauka. Od 1902. do 1906. Jof je radio u Minhenu kao asistent V. K. Rentgena, koji je bio član uredništva Anala fizike. Jof je bivao u prilici da vidi originalne ruopise iz 1905. godine, o čemu je i sam govorio. Međutim, Jof je umro 1960, pre nego što je naučna zajednica pokazala bilo kakvo interesovanje za Milevu. I pored toga, postoji bar jedan štampani izveštaj u kom Jof izjavljuje da je on lično video imena dva autora na Albertovim naučnim radovima iz 1905, tačnije, na radu „Specijalna teorija relativiteta“, gde Jof tvrdi da je originalan rad bio predat uz navođenje dva autora: „Ajnštajn i Mariti“. Prezime „Mariti“, kao hungarizovani oblik prezimena Marić, je bilo zvanično prezime pod kojim je Mileva bila upisana u Gradski registar Kantona Cirih. To što Jof tvrdi da je video oblik “Mariti“ navodi nas na zaključak da je video originalni rukopis „Specijalne teorije relativiteta“ – rukopis koji je kasnije izgubljen i ni do danas nije pronađen.

Značajni su i neki drugi detalji. Pre svega činjenice vezane za Nobelovu nagradu. Uslov da njoj pripadne novčani iznos Nobelove nagrade, Mileva je postavila prilikom razvoda sa Albertom i on je to bez protivljenja prihvatio, mada ni u vreme razvoda, niti bilo kada kasnije, u finansijskom smislu nije bio ni malo sklon ni Milevi, ni deci (inače, zbog spleta okolnosti, Ajnštajn je dobio najmanji novčani iznos nagrade, koji je ikad uručen).

Drugi, koji ne veruju u doprinos Mileve Marić Ajnštajn, naglašavaju činjenicu da ona nikad nije diplomirala, odnosno da zbog loših ocena nije uspela da diplomira, što smatraju dokazom za njenu intelektualnu inferiornost u odnosu na Alberta.

S druge strane, u pismima koje su Mileva i Albert razmenjivali nalazimo jasne dokaze njenog angažovanja, odnosno – zajedničkog rada. Tako Albert u pismima Milevi pominje “našu” teoriju i “naš” rad. Međutim, ova pisma napisana su u studentskim danima, najmanje četiri godine pre radova iz 1905. Problem koji se danas ne može rešiti predstavljaju Milevina pisma Albertu, koja je on nakon razvoda sistematski uništio, kao i pisma koja su po njegovom nalogu advokati uklonili iz Milevine kuće nakon njene smrti. Usred nedostatka validnih dokaza s jedne strane i značaja koji Ajnštajn danas ima za svetsku naučnu zajednicu, zvanični urednici Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna izneli su neutralnu teoriju: “Nismo našli dokaz koji bi pokazao njeno aktivno učešće u njegovom naučnom radu, ali ne možemo ni da potpišemo da nije ništa radila. Jednostavno ne znamo.“

U svakom slučaju, za prvi članak u Analima fizike, objavljen u martu 1905., o kvantu svetlosti i fotoelektričnom efektu, Albert Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu. Druga dva rada, objavljena u junu i septembru iste godine, za temu su imali specijalnu teoriju relativiteta i ekvivalenciju mase i energije i predstavljali su istinsku revoluciju u nauci.

Deceniju nakon „annus mirabilis 1905″, Albert je objavio rukopis na temu opšte teorije relativiteta, čime je zaokružio svoju najznačajniju teoriju. Poslednje tri decenije svog života proveo je tražeći jedinstvenu teoriju koja će povezati gravitaciju i svetlost. Nikada nije uspeo u tome. Analitičari rada Alberta Ajnštajna su saglasni da je najznačajnije radove objavio 1905. godine, dok je nakon toga njegov inovatorski, kreativan rad gubio na zamahu i nikada nije dostigao nivo iz 1905. godine.

Godine 1909. Ajnštajn je podneo ostavku na Univerzitetu u Bernu, napustio svoj posao u Kancelariji za patente i postao profesor na Univerzitetu u Cirihu. U isto vreme, njegov odnos sa Milevom polako izlazi iz zenita i on počinje da se dopisuje sa bivšom ljubavnicom. Nova trauma je bilo rođenje drugog sina Edvarda (1910.), kod koga je ubrzo konstatovan niz problema, koji su kasnije dijagnostikovani kao šizofrenija (neumorno pokušavajući da pomogne detetu Mileva se obraćala i Sigmundu Frojdu, koji nije uspeo da mu pomogne). Problemi u vezi sa tim i Milevina preokupacija decom, kao i Albertova sve veća popularnost, doprineli su postepenom ali potpunom udaljavanju Mileve i Alberta. Sledeće godine, porodica Ajnštajn se seli u Prag, gde Albert predaje na Univerzitetu Karl–Ferdinand. Dve godine nakon toga, po povratku Ajnštajnovih iz Praga u Cirih, veza između Mileve i Alberta potpuno se gasi, zahvaljujući njegovom sve otvorenijem pokazivanju interesa za rođaku, Elzu Levental, koja je bila ćerka Albertove rođene tetke Fani Ajnštajn. Elzina nametljiva rođendanska čestitka Albertu je bila poslenja kap za Milevu, koja je izostajući sa proslave Albertovog tridesetčetvrtog rođendana, praktično odustala od borbe za svog muža.

I pored toga, njihov brak je nastavio da traje, zahvaljujući istim onim malograđanskim normama koje su ih svojevremeno sprečavale da se venčaju pre rođenja njihovog prvog deteta. Sada su, kako bi izbegli skandal razvoda, nastavili da žive zajedno, svako nesrećan i nezadovoljan na svoj način.

Tokom 1913. Ajnštajn je zamoljen da dođe da predaje u Berlin, čemu se Mileva veoma protivila, između ostalog zato što je Elza živela u Berlinu. Avgusta te godine Ajnštajnovi su otišli na odmor. U septembru su zajedno posetili Milevine roditelje u Titelu, i na dan odlaska u Beč, Mileva je sinove krstila u pravoslavnoj crkvi. Nakon Beča, Ajnštajn je posetio rođake u Nemačkoj, a Mileva se vratila u Cirih. Posle Božića otputovala je u Berlin i odsela kod prijatelja, koji joj je pomogao da nađe smeštaj za njihovu predstojeću selidbu, zakazanu za april 1814. godine.

Mileva i Albert napustili su Cirih krajem marta 1914. godine. Uprkos Milevinim molbama, Albert je prihvatio mesto predavača na berlinskom Univerzitetu, kao i članstvo u prestižnoj Pruskoj akademiji nauka. Ubrzo nakon što su se doselili, Albert je pred Milevu postavio listu uslova, pod kojima će njih dvoje ubuduće živeti zajedno, zarad dece i očuvanja ugleda porodice. Obzirom da Mileva nije nikome govorila o svojim bračnim problemima, ostaje nejasno kako su se velika ljubav, zajednički rad koji je bio krunisan revolucionarnim teorijama i njihova očita međusobna privrženost, za samo nekoliko godina, pretvorili u te surove zahteve, ponižavajuće za Milevu, optužujuće za Ajnštajna. Albert je svoje zahteve napisao i uručio Milevi, tako da su sačuvani. U njima je, između ostalog, Ajnštajn tražio do Mileve da se odrekne svih ličnih veza sa njim, „osim ako one nisu neophodne iz socijalnih razloga“. Njegovi zahtevi su izričiti: da su njegova odela i veš čisti i u dobrom stanju, da on redovno dobija tri obroka dnevno u svojoj sobi, da su mu spavaća i radna soba uredne, a posebno da njegov pisaći sto bude na raspolaganju samo njemu. Uz to je morala da poštuje i sledeća pravila: „…Nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati. Prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao. Napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena bez protesta…“.

Ponosna i dostojanstvena Mileva se posle samo par meseci od postavljanja albertovih „uslova“ sa sinovima vratila u Cirih. Alberet je počeo da živi sa Elzom, sa kojom će se kasnije i oženiti uprkos veoma bliskim rođačkim vezama. Tih godina, on kreće u dovršavanje Opšte teorije relativiteta, skicirane i osmišljene 1905. godine.

Zvanično, 1916. godine Albert je od Mileve zatražio razvod. Ona se tom prilikom onesvestila i odvedena je u bolnicu, dok je Albert tvrdio da se samo pretvara. U avgustu u Cirih dolazi Helena Savić da proveri kako je Mileva i zatiče je prikovanu za krevet, tako da Helena uzima sebi dečake na mesec dana, kako bi Milevi omogućila vreme za oporavak. U oktobru je Mileva još uvek bila bolesna, pa je njena sestra Zorka poslata da se brine o Milevinim sinovima. Suočena sa novim obavezama i njoj stranim problemima i stresovima, Zorka, koja je već pokazivala znake nestabilnosti, doživljava nervni slom i provodi naredne dve godine u Švajcarskoj psihijatrijskoj klinici. Do kraja života, njeno zdravlje nije se bitnije popravilo.

Privremeno oporavljena, po završetku I svetskog rata, Mileva pristaje na razvod, pod uslovom da novac od eventualne Nobelove nagrade pripadne njoj, što je Albert bez komentara prihvatio. Odmah po dobijanja razvoda, Albert se ženi svojom sestričinom Elzom (rođenom Ajnštajn), uz obavezu da Milevi šalje godišnje izdržavanje od 5.600 maraka, u četiri rate, što je bilo manje od polovine njegove plate.

U vreme razvoda (1919.), Mileva ima četrdeset četiri godine; razvedena je i hronično bolesna; preživela je gubitak karijere, ćerke i muža; neumorno se bori sa sinovom bolešću i problemima porodice Marić. Albert ima četrdeset godina, on je svetski poznata ličnost i spreman na dalja istraživanja, mada nikada nije ponovo stvorio ništa što bi biulo u nivou njegovog/njihovog rada iz 1905. Mileva je imala nešto novca od razvoda, a ostatak neophodnog novca je zarađivala tako što je primala podstanare i davala časove matematike i muzike. U materijalnom smislu, život je za nju i sinove bio pristojan. Početkom 1920. Mileva na poziv roditelja dolazi u Novi Sad, kako bi im pomogla da se izbore sa rastućim psihičkim problemima njene sestre Zorke. Mileva je ostala u Novom Sadu tri meseca (ponovo se vratila u Srbiju 1922, jer je Zorka spalila veliku sumu porodičnog novca sakrivenog u praznoj štali). Cela 1921. godina je za Milevu bila izuzetno turbulentna i stresna: sestra Zorka doživljava još jedan nervni slom i zvaničnoi je proglašavaju neuračunljivom, brat Miloš je u ruskom zarobljeništvu odakle se ne javlja, otac umire od srčanog udara, a Albert osvaja Nobelovu nagradu.

Pošto je 1921. i delom 1922. godine bio na turneji predavanja po dalekom istoku, Albertu je Nobelova nagrada uručena tek 1923. godine, pa je i novčani iznos tek tada prosleđen Milevi. Bio je to najmanji iznos koji je Nobelova fondacija ikad poklonila i iznosila je samo 121.572 švedskih kruna (vrednost oko 348.000 američkih dolara 2003. godine). Mileva je novac uložila u tri kuće u Cirihu, od kojih je u jednoj sama živela, a dve izdavala, kako bi podmirivala izuzetno visoke troškove sinovog lečenja.

Sledeće godine, sveže oženjeni Albert se zaljubio u prijateljevu nećaku Bet Nojman, koju zapošljava kao sekretaricu. Njegova žena Elza je imala drugačije shvatanje braka od Mileve, tako da je dopustila Albertu da viđa svoju ljubavnicu dvaput nedeljno, pod uslovom da se za to ne sazna u društvu. Međutim, Albert nije dugo ostao ni u vezi sa mladom sekretaricom, tako da nakon nekog vremena , u proleće 1928. godine nju otpušta i zapošljava pravu sekretaricu, Helen Dukas, koja će ostati sa njim do njegove smrti i biti jedna od dve osobe koje je Ajnštajn zadužio za svoju privatnu i naučnu zaostavštinu. Helen Dukas je ujedno bila i osoba koja je u Ajnštajnovo ime komunicirala sa Milevom.

Godine 1929, Mileva ima pedeset tri godine. Tokom sledećih deset godine izgubiće sve što joj je bitno. Počelo je kad je

Edvardu zvanično dijagnostifikovana šizofrenija, te je smešten na univerzitetsku psihijatrijsku kliniku, što je Milevu koštalo jedne kuće; potom je Albert izbegao antisemitizam nacističkog Berlina tako što je emigrirao u Ameriku sa Elzom i Helen. Za sledeću Novu godinu umrla je Milevina majka, a tri godine kasnije Mileva je otišla kući poslednji put, da sahrani Zorku. Nakon toga, Hans Albert, njegova žena i njihovo dvoje dece preselili su se u Sjedinjene Države, a u roku od nekoliko meseci umrlo je Milevino najmlađe unuče.

Mileva Marić Ajnštajn je umrla u bolnici u Cirihu u 72. godini, 4. avgusta 1948. i sahranjena je na Nordhajm groblju. Albert Ajnštajn je u tom momentu penzionisani udovac od 69 godina.

Ajnštajn je umro 1955, označivši Ota Nejtana i Helen Dukas poverenicima svojih ličnih dokumenata. Njih dvoje bili su izuzetno zaštitnički nastrojeni prema ličnosti Alberta Ajnštajna, tako da su uspeli da spreče izdavanje knjige Ajnštajnove snahe Fride, žene njegovog sina Hansa Alberta, 1958. godine, zato što je knjiga sadržala citate iz pisama koja su napisali Albert, Mileva i njihovi sinovi.

Više od deceniju nakon toga, Prinston Pres započinje rad na dvadesetosmotomnom izdanju Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna. Nejtan je zaustavio i ovaj projekat, posvađavši se sa nekoliko urednika. U međuvremenu, spisi se opet kopiraju jer Ajnštajnov testament nalaže da, kad Dukas umre, svi originali moraju biti predati na Hebrejski univerzitet. Ona je umrla 1982, ali projekat se nastavlja, i koristi kopije. Do 1985. Fridina knjiga već je davno zaboravljena. Urednik Prikupljenih spisa Džon Stejkl čuo je o nekim ranim “ljubavnim pismima“ u rukama Ajnštajnovih rođaka u Kaliforniji. Našao je Evelin Ajnštajn u Berkliju. Ona ima neobjavljen rukopis svoje majke, ali ne i pisma. Potraga vodi do sefa, i tajnog skladišta 400 pisama. Projekat odlaže izdavanje Prvog toma, tako da može biti uključeno i 51 pismo. Knjiga je izašla 1987, i naučni svet brujao je ime Mileve Marić. Javnost dobija nove informacije 1992, kada se objavljuju Ljubavna pisma.

Veliki deo priče o Milevi marić Ajnštajn otkriven je iz njihovog ličnog dopisivanja, kao i iz pisama koje je Mileva razmenjivala sa užom porodicom i prijateljima. Ipak, naučna zajednica teško prihvata novu sliku Alberta Ajnštajna, naučnog genija, koga malo ko želi da vidi u negativnom kontekstu.

Nakon objavljivanja tih pisama i očitih potvrda da je Mileva u najmanju ruku bila Ajnštajnov ravnopravni partner u istraživanjima koja su dovela do objavljivanja revolucionarnih radova u „magičnoj 1905. godini“, postaje jasnije zašto je Albert bez pogovora, uprkos veoma lošem odnosu prema Milevi, pristao da joj da celokupan iznos Nobelove nagrade. Kad su Milevu pitali zašto nije insistirala na priznavanju zasluga za njihov zajednički rad, odgovorila bi: “Mi smo jedan kamen; Ein Stein.”

Nekoliko njihovih zajedničkih prijatelja je potvrđivalo da je Ajnštajn imao običaj da im kaže da je njegova žena radila za njega matematiku. Kada pogledamo koliko je bitan matematički aspekat rada o specijalnoj teoriji relativiteta iz 1905, koji se mnogo oslanja na izvođenja Lorencovih transformacija, jasna je važnost uloge pomoći prvoklasnog matematičara. Prikupljeni spisi Alberta Ajnštajna imaju i fotokopiju Albertove sveske iz matematike s fakulteta, kroz koju je Mileva prošla i ispravljala njegove greške. Ipak, mit o usamljenom Ajnštajnu, koji potpuno sam piše sjajne radove 1905. – ostaje.

S druge strane, dok je njen naučni doprinos još uvek pod znakom pitanja, činjenica da je Mileva Marić Ajnštajn bila žena koja je nakon velike ljubavi, zajedničkog naučnog i istraživačkog rada, te komplikovanog i stresnog braka sa jednim od najvećih naučnika dvadesetog veka, imala težak i traumatičan život o kome malo znamo – ostaje.

Napomena: Zbog neplaćanja prinadležnosti duže od 25 godina, grob Mileve Marić Ajnštajn je buldožerima preoran zajedno sa njenim posmrtnim ostacima.

Izvori:

• Volter Ajzakson, (2015), Ajnštajn: Njegov život i univerzum, Laguna, Beograd.
• Đorđe Krstić, (2005), Mileva i Albert Ajnštajn, Matica srpska, Novi Sad.
• Renn, J. i R. Schulmann, (1992), Albert Einstein, Mileva Marić: The love letters, Princeton University Press, Princeton, New Jersey.
• Dokumentarno igrani film Miloša Jovanovića „Frau Einstein“.
• Intervju sa Đorđem Krstićem, Vreme, br. 634 | 27. februar 2003