Свети Сава (1174. или 1175^[a]—14. јануар^[b] 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир наСветој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, авасељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престонициВеликом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му јеЗахумље на управу. На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у рускомманастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године, провевши више од годину дана у Студеници као монах Симеон.

Сава је 1197. године кренуо у Цариград да од цара Алексија III Анђела тражи дозволу за подизање српског манастира на Светој гори. Вратио се са дозволом следеће године. Манастир је основан на месту старог и полуразрушеног грчког манастира Хеландариона. Сава је учествовао у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је после, у делимично измењеном облику, постаотипик Хиландара, а касније и Студенице.

Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под властБонифација Монфератског, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени.

Према Савиним речима, браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.^[7]

Сава је 1197. године кренуо у Цариград да од цара Алексија III Анђела тражи дозволу за подизање српског манастира на Светој гори. Вратио се са дозволом следеће године. Манастир је основан на месту старог и полуразрушеног грчког манастира Хеландариона. Сава је учествовао у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је после, у делимично измењеном облику, постаотипик Хиландара, а касније и Студенице.

Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под властБонифација Монфератског, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени.

Према Савиним речима, браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.^[7]

Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.^[11] Законоправило^[12] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских^[13] Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правиласветих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства^[14][15] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Године 1221. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог братаСтефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.^[16]Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.^[17]

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: „А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте.„^[18] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали – уз понижења су протерали из земље.^[19]

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских

„Житије Светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:

• Градња манастира Студенице
• Немањин силазак са престола
• Одлазак Св. Симеона у Свету гору
• Смрт Св. Симеона
• Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију
•    Од времена Светог Саве ходочашћа у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на Светој земљи су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари Немањићи, краљ Милутини др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.

  Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.

  Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионска Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.

  Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (српски) био сабрат.

  Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14 век).

  

• По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву. Стефан Вукчић Косача се 1448., по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина. Цетињски манастир чува његов епитрахиљ.
• Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.^[20] По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.^[21]Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.
•                                                                                                       Написао:
•                                                                                                        Немања Вучковић