Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље, 28. септембар 1914) је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику.
Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање.[1] Завршио је гимназију у Зајечару; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Уз помоћ Друштва, 1879. године отишао је на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.
Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић, а 1887. године диригент Београдског певачког друштва. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији. Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данашње име „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.
Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и уметности).
Биста Стевана Мокрањца на Калимегдану
Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави…
Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.
Умро је 28. септембра 1914. у Скопљу. Његово последње дело је „Неотпевана песма“.[2]
Стогодишњица његове смрти обележена је 2014. године.[3]
Референце
Jump up ↑ Српска Краљевска Академија, „Насеља Српских земаља“ књига . (Др. Коста Јовановић: „Неготинска Крајина и Кључ“).
Jump up ↑ „Неотпевана песма“ – последње дело Стевана Мокрањца („Политика“, 12. децембар 2015)
Jump up ↑ „Osu se nebo zvezdama“ 100 godina od smrti Mokranjca (Б92, 22. септембар 2014)
