4. ОКТОБАР СВЕТСКИ ДАН ЗАШТИТЕ ЖИВОТИЊА
Светски дан заштите животиња обележава се 4. октобра још од 1931. године. Почело је у Фиренци на конвенцији еколога. У то време овај дан се прослављао као дан св. Фрање Асишког, свеца заштитника животиња и животне средине. Временом је изгубио своје верско обележје и одавно представља празник свих љубитеља и заштитника животиња без обзира на веру и нацију.
Овог дана све организације за заштиту животиња и сви азили за животиње у свету отварају своја врата за посетиоце, организују информативно-едукативне штандове, радионице, разне врсте едукација, групна дружења, прикупљање донација и разне друге активности.
Ове активности треба да нас подсете на следеће:
– Животиње су равноправни становници наше планете са којима делимо свој живот на њој,
– оне имају једнако право на живот као и ми,
– оне, као и ми, осећају бол, патњу, страх и стрес, тако да им не смемо чинити оно што не желимо да неко чини нама, оно што санкционишемо у оквиру нашег, људског, друштва.
Овог дана такође треба да се подсетимо да је човек истребио многе животињске врсте уништавајући њихова станишта и експлоатишући их зарад профита и забаве. Огроман број кућних љубимаца пати и умире одбачен на улицама или у препуним азилима. Само у Европи преко 35.000 животиња годишње страда у мукама у бесмисленим експериментима. Преко 50 милиона животиња годишње се убије на најсвирепије начине због крзна. Милиони животиња широм света пате и умиру у транспортима, кланицама, циркусима, разним фијестама, тркама, зоо вртовима, борбама …
Почеци заштите животиња могу се пратити до у далеку прошлост човечанства. У време стварања организованог људског друштва наилазимо на прве трагове, па све до 17. века, „заштиту“ су диктирали владари и сводила се на основна упутства дата народу, о томе да стоку треба хранити и појити и не треба батинати. У периоду од 17-19 века о заштити говоре велики мислиоци свог времена и тада почиње да се говори о правима животиња и моралној обавези човека да их штити.
Од 19. века па до данас о заштити говоре научници и „обични“ људи.
Чињеница да су животиње осећајна бића која осећају бол, патњу, страх и стрес, коју је наука потврдила, довела је до тога да велики број људи постави питање о моралној исправности експлоатације животиња. Убрзани технички и технолошки напредак цивилизације, у 20. веку, омогућио је бесомучну експлоатацију, злостављање и убијање животиња. Одговор на то је управо активирање великог броја појединаца и организација на њиховој заштити, који су се организовали у покрете за заштиту животиња. Ти покрети и теорије на којима се они заснивају могу се разврстати у три категорије: теорија о добробити животиња, теорија о правима и теорија о потпуном ослобађању животиња.
Присталице покрета за добробит животиња полазе од става да је оправдано употребљавати животиње у оној мери у којој се драстично не нарушава њихова добробит дефинисана преко тзв. пет слобода:
1. Слобода од глади и жеђи,
2. Слобода од физичке, термалне и психичке неудобности, обезбеђењем пространог смештајног амбијента,
3. Слобода од бола, повреда и болести,
4. Слобода од страха, стреса и патње,
5. Слобода да испољава нормалне облике понашања карактеристичне за врсту.
Присталице покрета о правима животиња сматрају да су права животиња подједнако важна као и права људи, те да човек нема морално оправдање да користи животиње за своје различите потребе. Из претходног произлази теорија о потпуном ослобађању животиња од људске експлоатације и употребе.
Сингер је рекао „У свом понашању према животињама сви људи су нацисти. Лакоћа са којом човек може радити по својој вољи с другим врстама илуструје најекстремније расистичке теорије по принципу закона јачега. Третман који човек наноси божјим створењима исмејава његове идеале и његов такозвани хуманизам.“ Ово нас доводи до појма специзам (творац појма и теорије о специзму је Рицхард Рyдер) који говори о дискриминацији врста, о неравноправности врста у односу на право на живот. Борба против ове дискриминације је суштина заштите животиња, то је борба за једнако право на живот за све.