Stari Vujadin je bio hrabri srpski hajduk, ponosan i častan čovek koji ni pred najtežim mukama nije izdao svoje prijatelje. Izabrao je junačku smrt, a ne izdaju i život bez časti i dostojanstva, jer su za njega su ponos i častan obraz junaka bili vredniji od samoga života.
Vrline starog Vujadina, njegova hrabrost, odlučnost i izdržljivost, najviše su došle do izražaja u teškim trenucima dok su ga Turci mučili i terali da izda svoje jatake. Ovaj hrabri hajduk spremno je dočekao sve muke i ni u jednom trenutku nije pomislio da izda one koji su ga verno štitili. Bio je dosledan i nepokolebljiv i sledio je svoje ideale do samoga kraja. Muke su bile neizdržljive, ali on nijednog trena nije posustao. Lomili su mu ruke i noge, obraćali mu se podsmešljivo i grubo želeći da ga ponoze i slome, ali nisu uspeli u svojim namerama. Hrabri starac Vujadin im to svojim ponosnim držanjem nije dozvolio. Borio se protiv svojih mučitelja rečima, jedinim oružjem koje je imao, a njihovi trodnevni napori da osmisle muke koje čovek ne može izdražati bili su ništavni i beskorisni, jer Vujadin nije bio sasvim običan čovek. On je bio žilav i nesalomiv starac kome su životno iskustvo i dugogodišnja borba protiv turskih osvajača ulili dodatnu snagu i odlučnost da ne poklekne.
Dok su mučitelji smišljali muke za gorske hajduke, Vujadin nije brinuo za sebe i svoj ponos, nego je roditeljski savetovo svoje sinove da budu nepokolebivi pri mučenju. Silno je želeo da da i oni budu hrabri i izdržljivi kao on sam i da kao pravi junaci istrpe sve muke koje ih čekaju. Zvao ih je sokolovima, jer je soko simbol za hrabrost, izdržljivost i moć i savetovao ih da ostanu nepokolebljivi, da ne budu srca udovička, već srca junačkoga. Verovao je u to da će ga oni poslušati i svojim junaštvom sačuvati čast cele porodice.
Stari Vujadin je simbol pravog srpskog hajduka, hrabrog i požrtvovanog junaka koji je bio spreman da se žrtvuje za druge, pa čak iako bi ta žrtva bila pogubna za njega samog. Ljubav prema svom narodu i borba za slobodu po cenu sopstvenog života su bile smisao njegovog života i njegovog postojanja. Častan obraz mu je bio skuplji od sopstvenog života.
Boske
STARI VUJADIN
Književna vrsta:
Epska pesma iz ciklusa hajdučkih pesama
Književni rod:
Epika
Tema:
Junaštvo, ogromna izdržljivost i snaga starog Vujadina

Analiza
„Stari Vujadin“ je srpska epska narodna pesma iz hajdučkog ciklusa pesama u kojoj su kroz lik starog Vujadina date osnovne karakteristike srpskih hajduka, njihova samopožrtvovanost i herojski moral, kao i sva surova zbilja hajdučkog života, borba za slobodu i njihovo žrtvovanje za njeno ostvarenje. Hajduci su bili hrabri srpski odmetnici koji su se borili protiv turskog zuluma i bili zaštitnici porobljenog srpskog naroda.
Početak: Devojka kune svoje oči i priča kako su Turci odveli Vujadina i njegove sinove. Ona kune svoje oči jer ne želi da vidi kako ih odvodi i na taj način nas priprema na nešto strašno što će im se desiti.
„Čarne oči, da bi ne gledale!
Sve gledaste, danas ne viđeste
Đe prođoše Turci Lijevnjani,
Provedoše iz gore hajduke:
Vujadina sa obadva sina“
Turci Vujadina i njegove sinove vode u čudnoj odeći. Vujadin na sebi ima binjiš od suvoga zlata, a odela oba sina su lepa i raskošna. Jedan od sinova čak ima i na svojoj kapi ukrase od zlata. Ovakvu odeću su nosili najuvaženiji Turci i bilo je čudno da se hajduci pojave u njoj. Turci su ih vodili baš u ovoj odeći zato što su hteli da hajduke predstave kao lopove koji kradu samo za svoje potrebe. Želeli su da ih ponize i prikažu u negativnom svetlu pred njihovim narodom. U suštini, narodu nije bilo bitno ono šta hajduci nose na sebi, jer nije sve u spoljašnosti. Najbitnije je ono što oni nose u sebi i to je jedino neprocenjivo. U ovom slučaju su to su hrabrost, ljubav prema svom narodu i borba za slobodu po cenu sopstvenog života.
Zaplet: Dolaskom u Lijevno, stari Vujadin opisuje svojim sinovima strašne muke koje ih čekaju i savetuje im da ne pokleknu:
„O sinovi, moji sokolovi,
Ne budite srca udovička,
No budite srca junačkoga“
Lijevno je prokleto zato što u njemu Turci muče svoj zatvorenike. Vujadin poručuje sinovima da treba da istrpe sve što ih čeka, da treba da budu hrabri. Srca udovička bi odmah izdala svoje prijatelje, dok bi srce junačko ostalo nepokolebljivo. Naziva ih sokolovima jer su oni vrlo bitni za njega, smatra ih junacima koji će morati još puno toga da istrpe. Soko u ovoj pesmi je simbol za hrabrost, izdržljivost i moć.
Vrhunac: Turci Starom Vujadinu prebijaju noge i ruke, prete mu da će mu oči izvaditi misleći da su one nešto najbitnije za njega i da će zbog njih pokleknuti, ali Vujadin na mučenje odgovara rečima, jedinim oružjem koje u tamnici ima. Podsmejava se svojim mučiteljima i govori im da čak ni zbog svojih „varljivih očiju“ neće izdati sebe i svoj narod. Oči čarne se spominju više puta, pa nam to pokazuje kolika je njihova važnost.
Epilog: Vujadin je do kraja je ostao veran samom sebi i nije izdao ljude koji su ga godinama štitili. Hrabrost koju je on pokazao u najtežim trenucima njegovog života potvrđuje narodnu poslovicu:
„Na muci se poznaju junaci” .                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Miljan Trajkovic