| Светлана Велмар-Јанковић | |
|---|---|
 |
|
| Датум рођења | 1. фебруар 1933. |
| Место рођења | Београд Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 9. април 2014. (81 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
| Награде | Награда Исидора Секулић НИН-ова награда Андрићева награда
|
Светлана Велмар-Јанковић (Београд, 1. фебруар 1933 — Београд, 9. април 2014)[1][2][3], српска књижевница и академик САНУ.
Садржај
Биографија
Ћерка је Владимира Велмар-Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату. Њен деда по мајци је био Велисав Вуловић.[1]
Бежећи од вртлога рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. [4]
После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.
У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.[5]
Признања
Од бројних књижевних награда издвајају се НИН-ова награда, „Андрићева награда“, „Исидора Секулић“, „Меша Селимовић“, „Бора Станковић“, „Ђорђе Јовановић“, „Невен“, „Награда Политикиног забавника“, награда за најчитанију књигу Народне библиотеке Србије.[6]
Дела
- Ожиљак (1956, друго, прерађено издање 1999)
- Лагум (1990)
- Бездно (1995)
- Нигдина (2000)
- Востаније (2004)
- Збирке приповедака:
- Дорћол (1981)
- Врачар (1994)
- Гласови (1997)
- Књига за Марка (1998)
- Очаране наочаре: приче о Београду (2006)
- Седам мојих другара (2007)
- Светилник (1998)
- Капија Балкана: брзи водич кроз прошлост Београда (2011)
Њена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.
Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.
ЛАЗАР ДИНИЋ
