Apozicija je dodatno objašnjenje – opis imenice iza koje stoji ili njeno drugo ime najčešće iskazano imeničkom sintagmom – skupom reči koje imaju istu službu u rečenici čiji se glavni član slaže sa imenicom u rodu broju ili padežu.

Primer: Miladin, moj ujak, odlično igra šah.

Ovde je apozicija moj ujak, a vlastita imenica Miladin je imenica koju apozicija opisuje.

Primećujemo da se Miladin i ujak slažu u istom rodu. Zbog toga se imenica ujak prebacuje u nominativ – prvi od sedam padeža.

Razlika između atributa i apozicije je to da apozitiv može da stoji u sredini ili na kraju rečenice, a ako se apozicija prebaci na početak rečenice to će biti atribut.

Apozitiv je opis imenice iza koje stoji. Apozitiv je najčešće iskazan pridevskom sintagmom – zavisnim članom rečenice koji je najčešće prilog.

Razlika između apozicije i apozitiva je to što je apozicija drugo ime imenice koju opisuje, apozitiv je opis imenice iza koje stoji.

Objavio:

Nemanja Vučković