У уторак  27. 01. 2015. године  обележава се Школска слава Свети Сава. Наставе неће бити, а сечење славског колача и приредба почињу у 15 часова. Свим ученицама и ученицима желимо срећну славу.

Свети Сава

Велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана имали су два сина, Стефана и Вукана и три кћери, када се родио најмлађи син, Растко. Сви су га волели, породица, дворјани, народ, био је најмлађе и највољеније дете. Иако су га припремали за владара, Растка је од витешких турнира, бучних гозби и забава више привлачила тишина библиотеке. Није желео земаљску власт, славу и богатство. Његова душа је жудела за духовним животом. Када су на Немањин двор дошли монаси са Свете Горе, Растко је, слушајући приче о монашком животу, одлучио да кришом побегне и са монасима оде на Свету Гору. Немања се разбеснео када је чуо за синовљево бекство и одмах послао потеру за њим. Растко је са монасима стигао у манастир Стари Русник ( Пантелејмон), где га је сустигла потера. Растко је успео да их завара, тако што им је предложио да се окрепе, једу и помоле, па да заједно крену назад на двор, знајући да ће војници убрзо заспати, јер су били исцрпљени од пута. Тако је и било…а дотле се Растко замонашио и добио име Сава. Када су се војници пробудили и видели Саву у монашкој ризи, знали су да су закаснили и да га више не могу вратити кући.

Сава је на Светој Гори био један од најревноснијих монаха и велики подвижник о коме се надалеко чуло и знало. После неколико година, његов отац је предао власт млађем сину, Стефану, а он се замонашио поставши монах Симеон, а истог дана се и његова супруга, Ана, замонашила добивши име Анастасија. Тако су иСавини родитељи кренули његовим стопама. Анастасија је отишла у своју задужбину, манастир Св. Николе код Куршумлије,а Симеон у Студеницу. После бројних Савиних позива и Симеон, најзад, одлази на Свету Гору. Симеон и Сава су саградили и помагали бројне манастире на Светој Гори, али су посебно желели да обнове стари и разрушени манастир Хиландар, који је  био подређен Ватопеду. Када су од византијског цара добили потребне дозволе за изградњу, знајући за њихову доброту, великодушност и помоћ  које су пружали осталим манастирима, цар им је дао посед и манастир Хиландар да то буду српски манастир и српска земља! Симеон се и упокојио у манастиру Хиландар.

Сава је имао великог утицаја и на своју браћу и, иако у манастиру, он је одувек био духовна снага и стуб српског народа. Тако је, једном приликом, успео да измаири браћу над очевим моштима. Помагао је брату Срефану да среди прилике у земљи. Подигли су манастир Жичу.

У Жичи, 1220. године, васељенски патријарх Михаило, уз саслужење грчких епископа и многих грчких и српских свештеника, у присуству цара Теодора, хиротонисао Саву за првог српског Архиепископа. Тиме је српска црква добила самосталност, а све уз помоћ Саве. Тога истог дана је и крунисан први српски краљ, Стефан Првовенчани ( први овенчан венцем- круном)! У манастиру Жичи изгарђена је и прва српска болница.

Сава је пуно путовао и, у повратку са другог путовања у Свету земљу, Сава се разболео у Бугарској. На празник Богојављења служио је Свету Литургију, после чега му је позлило. Упокојио се у Трнову 14/27, јануара 1235. године, а сахрањен уз највеће почасти, у цркви Четрдесетприце мученика у Трнову. Савин гроб је одмах постао место ходочашћа.

Српски краљ Владислав је Савине нетрулежне мошти пренео из Бугарске за Србију и сахранио у манастиру Милешеви, где су почивале 360 година!

Пропала је српска држава, нестало царство и краљевство, само је претрајало Савино дело: Српска црква и права вера у народу. После великог устанка Срба у Банату, Турци су решили да казне српски народ највећом могућом казном!  Арбанас, Синан- паша наредио је да се из Милешеве донесу мошти Светог Саве и на Врачару спале. Било је то 27. априла 1595. године.

Остало је записано сведочење једног католичког свештеника да се из ломаче на којој су гореле Савине мошти извио пламен до неба у свим дугиним бојама. Дуга је знак савеза Бога и људи! Турци нису успели да заувек униште и предају забораву Савино дело и његову праву верукојом је водио народ. Они су развејали прах Светог Саве, али је он доспео у свако српско срце, да га ка знамен предаје будућим поколењима….и тако све до данас.

Весна Курјаков