Месец (лат. Luna) је једини Земљин природни сателит и уједно најближе небеско тело, удаљено у просеку 384.400 km, тако да светлост с Месеца на Земљу стиже за 1,25 секунде. Месец се креће око Земље по елиптичној стази средњом брзином од 1,02 km/s, и прелази дневни лук од 13 степени и 10 минута. Месечева стаза подлеже јаким температурним вибрацијама које узрокује Сунце, па се нагиб стазе према еклиптици у току 173 дана мења од 5 степени до 5 степени и 18 минута. Месец је чврсто небеско тело пречника 3473,3 km, и по површини је 14 пута, по обиму 50 пута, а по маси 80 пута мање од Земље. Убрзање силе теже је на Месецу 6 пута мање него на Земљи. Око своје осе се обрне за 27 дана, 7 сати и 11,5 секунди (сидерички месец). Због сталног мењања положаја према Сунцу и Земљи различито је осветљен, па се са Земље могу уочити различите мене односно фазе, од којих четири су карактеристичне:

• Млади Месец или младина (Месец невидљив, осим за време помрачења Сунца)
• Прва четврт (Месец видљив увече, и залази у поноћ)
• Пун Месец или уштап (Месец видљив целу ноћ)
• Последња четврт (Месец излази у поноћ и видљив до изласка Сунца)

Период од 29 дана, 12 сати, 44 минуте и 3 секунде, тј. време између узастопног понављања Месечевих фаза названо јесинодичким месецом.

Током кретања у простору положаји Сунца, Месеца и Земље се мењају и доводе до међусобног заклањања односно допомрачења Сунца и Месеца. Потпуна помрачења се користе у космичкој геодезији за везивање континенталних тригонометријских мрежа, које помажу у стварању јединственог светског научног система. У исту сврху се користе и појаве окултација звезда (кад Месец током свог кретања сакрије неке звезде). Привлачна сила Месеца, а у мањој мери и Сунца (лунисоларни утицај), узрокује на Земљи плиму и осеку мора и језера, као и „дисање“ Земљине коре што је 3 пута слабије од плиме и осеке. Утицај месеца на људе и друга бића је још увек неразјашњен, али је сигурно да се инсекти оријентишу помоћу Месеца.

Сматра се да је Месец настао пре неких 4.5 милијарди година, након судара комета. Приликом удара, избачена је велика количина материјала у Земљину орбиту која је обликовала Месец. Месец је и рељефно врло занимљиво небеско тело. Први је цртеж Месеца направио Галилео Галилеј 1609. године. Најнижа подручја Месеца су огромне сиве површине које се понекад могу запазити и голим оком. Те равнице је 1651. године Ђовани Ричиоли (Giovanni Riccioli) (1598—1671.) назвао морима, иако у њима нема воде. Ова мора нису једноличне равнице, јер се у њима уочавају набори, који понекад личе на зидове, дугачке по неколико стотина километара, и пукотине, које личе на речна корита. По рубовима равница протежу се велики планински венци, који носе имена планина на Земљи (Алпи, Апенини, Пиренеји, итд.). Највиша тачка Месеца налази се на планинама Лајбниц(Leibniz), које су на Месечевом јужном полу, где неки врхови досежу и 9000 метара. Осим планинских ланаца, на Месецу се могу видети и кратери или вртаче, који опет носе имена по најпознатијим светским научницима. Најдубљи је Њутнов кратер(Исак Њутн), са дубином од око 7250 m. Ти кратери су врло великог пречника (до 300 km). Иако им рубови изгледају стрми, они су врло малог нагиба. То откриће припада Немцу Јозефу Хопману (Josef Hopmann), који је изумео специјалне методе истраживања помоћу дужина сенки. Неких 30 хиљада кратера је откривено на Месецу. Један од њих носи чак и име Руђера Бошковића. Код појединих кратера су видљиве и уздужне широке светле пруге (Коперников кратер), за које се сматра да су наслаге пепела или вулканске материје настале у време хлађења Месеца.

Сила земљине теже је Месец временом толико успорила да се његова ротациона брзина прилагодила његовом орбиталном периоду. То значи да се Месец окрене само једанпут око своје осе у току окретања око Земље. Због тога се са Земље може видети само једна страна Месеца. 1959. године је совјетска летелица/сонда Луна (Луна 3) обишла Месец и двема фотокамерама га снимила с даљине од 60 хиљада километара. На основу тих фотографија,Совјетска академија наука је саставила и издала први атлас дела Месечеве површине који се не види са Земље. Месец, такође, временски успорава брзину кружења Земље, тако да тај успоравајући утицај продужује годишње дан на Земљи за 20 микросекунди. Притом се енергија кружења Земље претвара у топлотну енергију и импулс ротационог кретања се преноси на Месец, чије се растојање од Земље годишње повећава за 4 центиметра. Ова појава је утврђена ласерским мерењима 1995. године.

Pripremila: Mina Anđelić