Пас (лат. Canis lupus familiaris) је припитомљени сисар из породице Canidae. Археолошки налази доказују да пас најмање 9000 година живи уз човека, иако постоје индиције да се тај период продужи на читавих 14.000 година^[1]. Фосилни остаци показују да су преци модерног пса живели уз човека још пре 10.000 година^[2].

Данас постоји око 40 милиона паса и око 800 раса (што је више него било која друга врста животиње^[3]) најразличитијих димензија, физиономије и темперамента, и које представљају најразличитије веријетете боје и врсте длаке. Пас је уско повезан са човеком, коме служи као кућни љубимац, као чувар, водич, овчар и др. Пас је једна од најраспрострањенијих животиња на свету чију популарност надмашује једино мачка^[4].

Пас је подврста сивог вука, за кога се верује да је директни предак пса^[5]. Најновија истраживања потврђују да је пас био по први пут припитомљен на истоку Азије, највероватније у Кини^[6]. Такође, није сигурно да сви домаћи пси потичу од исте групе или се процес доместикације поновио више пута на више места.

Пси, као и људи, су високо друштвена бића и ова сличност их је временом зближила. Ова сличност је омогућила псима јединствену позицију у животу човјека. Лојалност и посвећеност коју пси демонстрирају као дио њиховог природног инстинкта унутар чопора, приближно одражава људску идеју о љубави, због чега их многи власници сматрају као пуноправне чланове породице. Исто тако, пси изгледа да виде своје власнике као чланове свог чопора, правећи само неколико (а можда и не правећи) разлике између својих власника и других паса. Пси могу имати различите улоге у људском друштву и често се тренирају као радни пси. Данас је можда најважнија улога пса као сапутника и пријатеља. Пси су живјели и радили са људима на много начина, па су због тога и заслужили титулу „човековог најбољег пријатеља“. Са друге стране, неке културе сматрају псе веома прљавим животињама, док их поједине употребљавају и за исхрану.

По једном су исти припитомљени прије 17 хиљада година, а по другој прије више од 150 хиљада година. Такође се разликује и питање животиње од које је настао пас. По једнима је у питању вук, по другима шакал, а по трећима којот. Претпоставља се да су почеци пријатељства између човека и пса настали као резултат међусобног удруживања номадских племена и чопора вукова/шакала, гонећи исту дивљач по истим територијама, захваљујући аналогним ловним техникама.

Ипак, разборита је и хипотеза да су се карактеристике савремених канида појавиле још прије 10 милиона година. Наиме, прије 10 милиона година, у Сјеверној Америци се појављује Canis leophagus, најстарији представник рода Canis. Фрапантна је његова сличност са врстама које данас познајемо. Његова величина је као код којота, мождани капацитет је незнатно увећан у односу на претходне врсте, зубало му је типично псеће, а удови тркачког типа. У овом, још увијек раном стадијуму еволуције, немогуће га је ипак везати за неку прецизну линију сродства, јер не постоји значајна разлика између предака вука, којота и шакала. Изгледа да је овога пута Canis leophagus, био тај који је прешао Берингов мореуз у правцу Евроазије и од тада се може слиједити његова еволуција у Европи. Canis cipio је први представник те еволуције, откривен у арагонским Пиринејима, у слојевима који датирају од прије 8 милиона година, он служи као образац канида старог свијета. Док изгледа да шакал и којот воде поријекло од Canis cipio, први у старом, а други у новом свијету, вук потиче из једне међуврсте, Canis etruscus, веома честе у Европи прије два милиона година.

Према најновијим истраживањима, пас највјероватније води поријекло од вука. Овај закључак је изведен на основу анализе грађе зуба – молара. Вук и пас имају истовјетну грађу молара, док се ова заједничка анатомска особина не може наћи упоредо код паса и шакала.

Било које вријеме да је у питању, од тада, до данас је развијено више стотина различитих раса паса. На примјер, висина гребена код пса се креће од висине од десетак центиметара (код чиваве), до висине од једног метра (код немачке доге). Боје крзна код паса су од бијеле до црне, са свим могућим варијацијама. Захваљујући својим многобројним способностима пас обавља различите послове прилагођене данашњем начину живота.

По једној од верзија, да пас потиче од вука, је једног дана један вук самовољно дошао у логор код људи и ту остао, хранећи се отпацима њихових оброка и пратећи их свуда где би кренули. Тако је вук припитомљаван док се није створио пас.

Вук је, иначе, хиперактивна животиња. То значи да вук неће седети и чекати да му неко принесе чинију пуну хране, већ ће кренути у потрагу за храном, лов.

Први пси су изгледали скоро идентично као вук. Све касније, пси изгледају све другачије. Тако је човек укрштао псе разних раса, и због тога ми данас имамо велики број раса различитих висина, темперамената, намена, боја… Први пси су углавном били коришћени као чувари и стражари и њихов задатак је био да обавесте људе о присуству уљеза.

Наизмјенично експлоатисан и поштован од својих господара, пас већ дуго дијели човјекову судбину. Дружељубиви грабљивац који, зависан од вође, живи у чопору, дозволио је да буде припитомљен, о чему свједоче псећи скелети у близини људских остатака откривених у праисторијским налазиштима у Русији (Асантова гора, 10.000 до 12.000 година п. н. е), као и сликарство и резбарије на стијенама.

Послије праисторијског периода, око трећег миленијума прије нове ере, пас је у старом Египту био предмет култа, а убиство пса се кажњавало смртном казном. Анубис, божанство са главом пса или шакала, служи као водич у загробни живот. Хртови, басети огромни пси прате фараоне, имају право на сахрану, а налазимо их и мумифициране у саркофазима. Молос је такође присутан и у праскозорје сумерске и асирске цивилизације, гдје је коришћен у рату и лову. У грчкој митологији, пасКербер чува подземни свијет, а Хомер у Одисеји прича како вјерни Аргос умире од емоција, имајући тек толико снаге да препозна свога господара Одисеја по његовом повратку кући. Аристотел помиње молосе, бишоне, као и друге расе паса. Псећи род има своје хероје у молосима, који Спартанце прате у рат и у педесет срчаних бранилаца Коринта, од којих једини преживјели, Сотер, спашава становништво масакра, разоткривши непријатеља. Са друге стране, Хипокрит изражава страх од ове животиње, као преносиоца бјеснила, а циницима (грчка ријеч за пса) се називају филозофи из трећег вијека п. н. е. који одбацују све конвенције.

Упозорење на улазу у римске куће: ПАЗИ СЕ ПСА!

Антички Рим има своје свете псе, чуваре Вулканове пећине. Прозаичније, пас се такође дресира за чување страже, за пријатељевање или борбу, игра улогу ђубретара у градовима и чува куће: на мозаицима римских кућа се може прочитати по први пут „пази се пса“ (cave canem). Јулије Цезар, приликом освајања Галије, 56. године п. н. е, води пса, непријатеља лавова и бикова по римским аренама, чија ће се лоза разгранати по читавој Европи. Галски пси су ловци, као и келтски, који су једнако дресирани и за борбу.

Пси су мало вољени од јудео-хришћанске цивилизације, а такође су сматрани нечистим и од муслимана, за које је њихово име најгора увреда. Као окорјели ловци, француски средњовјековни господари већ стављају своје псеће компањоне под законску заштиту. Пси помажу у вјерским службама, све до размијештања по црквеним предворјима.

Спасилачки пас, бернардинац, настао у сиротишту Сен-Бернар у Алпима

Арденски монаси, који ће касније основати опатију светог Хуберта, у деветом вијеку стварају прву расу, селекцијом великих црних и бијелих ловачких паса, претке данашњих гонича светог Хуберта. Око 1650, монаси сиротишта (Сан-Бернар) у Алпима одгајају једну другу расу, која је најприје чувар, а касније спасилачки пас по имену бернандинац. Пси су већ увелико заузели важно мјесто у срцу човјека, када фигурирају уз бок светог Бертрана, светог Рока и свете Женевив. Средњи вијек разликује хртове, препеличаре, псе који леже и лају и који, према својој улози, добијају одговарајућу храну: изнутрице за крвне гониче и никако овчетину за овчарске псе. Специјализована дјела у вези паса, се умножавају од четрнаестог вијека. Најславније, богато ветеринарским савјетима, је дјело Гастона Фибуса, који је лијепо описао расе попут шпанијела и овчара („Овчар мора да буде бијеле боје како би га пастир разликовао од вукова“).

Од средњег вијека, па све до Луја XV, краљеви држе чопоре паса за лов на коњима. Франсоа први осуђује сељачке псе на ношење дрвеног трупца око врата, који их онемогућава да лове и наређује да се пресијеку подкољенице сваком псу који се удаљи од станишта. Анри трећи се издваја страшћу за папилонима (патуљасти шпанијел). Пудла Луја XV, Филу, ужива сва права, а краљ такође посједује и псе способне да пронађу тартуфе. У осамнаестом вијеку, природњак Бифон редигује прву генеалошку књигу раса.

Бишони, пудле и патуљасти шпанијели воде дворски живот, а познати писац Жан-Жак Русо, оживљава успомену на свог вјерног пријатеља. Многе расе паса и данас носе име по неком монарху као што је случај са шпанијелом краља Чарлса. У деветнаестом вијеку, зоолог Кивије предлаже нову класификацију раса. Под Наполеоном, ситне расе уживају благонаклоност буржоазије. Пси постају маскоте ратова, служе као животиње за вучу (све до 1823. године када је ово забрањено) и управо у деветнаестом вијеку се и рађа нова идеја, она о поштовању паса.

Љубитељи паса највише цијене псе због њихове интелигенције, а догађаји у којима пас учествује и сналази се у животу и показују да су они високо интелигентне животиње. Ипак, да ли се може говорити о интелигенцији код пса? Пас не може да мисли као човјек нити да ствара као човјек. Али са друге стране пас распознаје вријеме и простор и има моћ памћења. Инстикти које посједује пас се могу модификовати и усмјеравати. Због свега пас учи, па можемо говорити о специфичној врсти памети. Пас је послушан, повезује слике, звукове и мирисе (када види поводац, зна да иде у шетњу и томе се радује). Интелигенција се код паса појављује као мјешавина нагона, насљеђа и обуке. Пас не учи зато што разумије, већ зато што обуком стиче поједине рефлексе, памти их и комбинује. Детаљнији подаци о интелигенцији пса се налазе на страници псећа интелигенција.

Пси су друштвене животиње, али карактер и понашање може да варира од расе до расе, као и у зависности од тога како се власници и остали који дођу у контакт, понашају са псом. Физичко злостављање, као и изгладњивање, може проузроковати веома неуротичну и опасну животињу. Чак и недовољно социјализовани пси се могу понашати агресивно и непредвидиво. Пси могу напасти и човјека као и друге животиње, али се ово дешава искључиво због погрешног односа према животињи у прошлости. Занимљиво је да ће пас који је једном злостављан од стране човека, тог човека и те како добро запамтити и већ следећом приликом ће га напасти, наизглед без икаквог разлога, ма колико времена прошло од злостављања .