Ivica i Marica
Ivica i Marica bili su deca siromašnog drvodelje koji je posle smrti svoje žene rešio da se ponovo oženi verujući da će tako deci naći novu majku. Jedne zime, kad su glad i beda bile veće nego obično, žena nagovori muža da decu odvede u šumu i tamo ih ostavi. Ali Ivica je prisluškivao njihov razgovor, napunio džepove kamenčićima i docnije ih putem bacao da bi znao kuda će se vratiti kući. Kamenčići su svetlucali na mesečini i brat i sestra su se lako vratili. Otac je bio duboko nesrećan što ih je morao napustiti. Kad ih je ugledao, dočekao ih je raširenih ruku plačući od sreće.
— Šta ti je, labude? — upita ga Ivica.
— Trn mi se zabo u nogu i ne mogu da plivam. — Marica se odmah lati da mu pomogne; pažljivo mu izvadi trn i previje ranu.— Hvala, Marice — reče joj labud. Nadam se da ću jednoga dana moći da ti se odužim.
— A kuda ćemo sad? — upita devojčica brata.
— Tamo duboko u šumi vidim neku svetlost, možda to svetli neki prozor: pođi sa mnom i ne plaši se. Uputivši se prema toj svetlosti brat i sestra stignu do neke neobične kućice. Zidovi i krov bili su joj od čokolade a prozori od šećera. Ivica i Marica odlome komad krova i tako utaže silnu glad. Ali, nisu znali da u toj kući stanuje strašna veštica koja je mamila izgubljenu decu. I zaista, ubrzo su ispred kuće ugledali neku ženu.
— Uđite, dečice, da se odmorite! — pozove ih ona.— Kuća mi je puna kolača i bombona koje možete da jedete do mile volje!
Ivica i Marica uđoše ništa ne sluteći. Ali, tek što je za njima zatvorila vrata, starica je zgrabila Ivicu i strpala ga u kavez govoreći pri tome: —Ostaćeš ovde dok se ne ugojiš kao ćuran a tada ću te pojesti sa pečenim krompirom.
Možete zamisliti kako se osećala Marica! Ali pametni Ivica je veštici svakog jutra pokazivao pileću kost da je uveri kako je još uvek mršav. Kad joj je dojadilo čekanje, veštica je rešila da ga pojede onakvog kakav jeste. Naredila je Marici da joj spremi lonac i ugreje vodu. U času kad je veštica prišla loncu sa vodom u nameri da je posoli, devojčica ju je zgrabila za noge i glavačke bacila u kipuću vodu. Ne oklevajući, pronašla je ključeve kaveza i oslobodila Ivicu. Pretražili su kuću uzduž i popreko ne bi li pronašli veštičino blago o kome su toliko slušali. I zaista, u jednom kutku podruma pronašli su džak prepun zlatnika i bisera.
Pošto su napunili džepove, Ivica i Marica su pobegli iz ove strašne kuće. Hodali su čitav dan i noć. Već su započeli da očajavaju verujući da nikad neće pronaći put koji vodi njihovoj kolibi. Tada odjednom začuju kako ih poziva labud: Deco, uzjašite me. Prevešću vas na drugu obalu jezera! Najpre Marica a zatim Ivica uzjašu labuda i on ih je prevezao preko jezera. Pošto su mu najtoplije zahvalili, krenuli su dalje držeći se za ruke. Ubrzo su ugledali očevu kolibu i oca na pragu.
Čim ih je spazio, otac je radosno uskliknuo:
— Deco moja, nikada više neću da se odvojim od vas! Veselju nije bilo kraja. Ivica i Marica su plakali i smejali se od radosti, a zatim su mu dali zlatnike i bisere govoreći:
— Dragi oče, sada više ne treba da se plašiš gladi i zime, sad smo bogati. Sazidaćemo najlepšu kuću u selu i živećemo uvek zajedno, bezbrižni i srećni.
Čarobni patuljci
Živeli su jednom muž i žena, stari i prosti ljudi. Mada su bili puki siromasi, uvek su bili dobre volje. Muž je krpio obuću a žena se starala o kući. Ali jedne noći dva radoznala patuljka uvukla su se u obućarevu radionicu i za nekoliko časaka posvršavali posao koji bi jadni čovek bio morao da radi čitavu nedelju dana. Kad je sledećeg jutra stari obućar ugledao gotove cipele uskliknuo je od sreće tako gromko da su se oko njega začas okupili svi seljaci. Dotrčala mu je i žena i ubrzo se vest proširila kao nošena vetrom. Sve cipele i čizme koje — uzgred budi rečeno — obućar inače nije sam izrađivao smesta su rasprodane. Isto to ponovilo se i iduća dva dana. Kupci su opsedali radionicu tiskajući se da što pre kupe obuću. I svagde se pričalo samo o tom čudu. Jedne noći obućar i njegova žena nisu pošli na spavanje već su se sakrili iza zavese da vide ta čudna bića koja noću ulaze u njihovu radionicu. Videvši da taj posao obavljaju dva patuljka, bedno obučena, žena je došla na misao da im zauzvrat sašije nova novcata odela. Još isto veče ostavila im je odela na klupi i sakrila se da vidi što će se desiti. Patuljci su ušli, ugledali odela, obukli ih i započeli da skaču i igraju od radosti.
— Sad kad imamo nova odela — prihvati drugi — zbogom cipele i čizme.
Kad je čula njihove reči, žena pokuša da ih zadrži, ali patuljci skočiše na prozor i izgubiše se u šumi. Tamo su se našli sa ostalima drugovima i toliko su igrali i zabavljali se da se o tome dugo pričalo u svetu patuljaka.Uzalud su obućar i njegova žena ostavljali na klupi nova odela i razne poslastice, patuljci se više nisu pojavljivali. Obućar nije mogao da zadovolji sve kupce.
Sanjao je kako će postati dvorski obućar, ali morao je da se zadovolji time da bude običan krpar. Svako veče muž i žena sedeli su pred radionicom držeći u ruci po jedno odelce, u nadi da će tako omileti onoj dvojici patuljaka. Ubrzo su izgubili svaku nadu. Jedne večeri začuše glasiće koji su im šaputali na uho:
— Dolazili bismo mi svake noći ali sada kad imamo lepa odela moramo paziti da ih ne uništimo. Možda ćemo se vratiti kad nam se poderu kaputići, ali to će biti tek za stotinu godina!Snežana i sedam patuljaka
Bila jednom jedna žena koja je žarko želela da rodi kćer. Ali godine su prolazile a devojčica nikako da dođe na svet. Žena je provodila dane vezući košuljice, u nadi da će kad-tad ipak dobiti devojčicu. Tako se ona jednom prilikom ubode i kap krvi kanu iz njenog prsta na sneg dok je zatvarala prozor koji je nagli nalet vetra otvorio.
— Kako bih volela da imam kćer belu i rumenu kao ovaj sneg! — uskliknu ona. Nije prošlo mnogo vremena i ona je rodila lepu kćer koja je bila bela i rumena kao sneg obojadisan njenom krvlju. Stoga su joj i dali ime Snežana.
Snežana je rasla, lepa i dobra, ali jednoga dana njena draga mama je umrla.
Po savetu svojih prijatelja otac se posle nepunu godinu dana oženi drugom ženom. Snežanina maćeha bila je neobično lepa, ali i neobično zla. Ljubomorna na Snežanu zbog njene lepote i ljupkosti, samo je gledala kako da joj napakosti. Svakog dana dolazila bi pred svoje čarobno ogledalo i priupitala ga: — Kaži mi, kaži, ogledalce moje, najlepša na svetu lepotica ko je? — A ogledalo joj je odgovaralo:
— Vi ste najlepši na svetu. — Međutim, jedne večeri, na njeno uobičajeno pitanje ogledalo je odgovorilo: — Najlepša na svetu je Snežana.
Možete zamisliti koliko je ovo razbesnelo maćehu. Odmah je započela da snuje kako da se otarasi Snežane. Pozvala je slugu i naredila mu da devojčicu odvede u šumu i ubije.
Snežana je sa puno poverenja pošla sa slugom, ali kad je ugledala kako on poteže nož, pala je na kolena i plačući započela da ga preklinje. Njene suze su ga dirnule u srce.
— Pokloniću ti život — reče joj — ali moram da te odvedem do podnožja onog brda.
Snežana je pristala i dala mu reč da se neće vratiti u očev dom sve dok u njemu bude živela zla maćeha.
Sluga ju je ostavio usred šume i tako je jadna devojčica sama dočekala noć. Posle dugog pešačenja stigla je do neke kolibe. Kad je otvorila vrata, imala je šta i da vidi: koliba je bila uređena kao da u njoj žive lutke. Sto je bio postavljen za sedmoro i na njemu majušni tanjirići i čašice. U svakom tanjiriću bilo je malo jela. Kako je bila gladna, devojčica je uzela malo iz svakog tanjirića i otišla na gornji sprat gde se nalazilo sedam krevetaca, majušnih kao i sto.
»Ala je ovo čudna koliba«, pomisli Snežana. »U njoj sigurno žive neka dobra bića, jer na sve strane ima cveća, a onaj ko voli cveće mora da ima dobro srce«. Obuzeta takvim mislima, umorna, opružila se preko sedam krevetaca i zaspala.
Koliba je pripadala sedmorici patuljaka sa Zlatne planine. Ovi patuljci živeli su povučeno i niko ih u šumi nije viđao: dane su provodili u svojoj kolibi, a noću su odlazili u planinu, u rudnik, da kopaju zlato, koje su potom, u velikoj tajnosti, delili siromašnoj deci. I te noći, po mrklome mraku, izašli su iz rudnika i sa pijucima na ramenu, pevušeći, uputiše se svojoj kućici. Čim su prekoračili prag, odmah su opazili da je neko dolazio.
— Neko mi je pojeo hleb! — uskliknu najmanji patuljak.
— A meni je neko popio vino — reče drugi.
Sva sedmorica su utvrdila da im u tanjirićima ponešto nedostaje. Pošto su pojeli ono što je preostalo, pošli su u spavaonicu. Ali na samom pragu zastali su zbunjeni i zadivljeni prizorom koji se pružao pred njihovim očima: opružena preko sedam krevetaca, prekrasna devojčica, rumena kao ruža, blaženo se smešeći spavala je dubokim snom.
— Ko bi to mogao da bude? — upita prvi patuljak.
— Možda neka vila! — primeti drugi.
— Ne, biće da je to neka lepa devojčica — zaključi treći.
— Savetovao bih vam da je ne budite, jer je sigurno strašno umorna, hajde da legnemo na pod, nečujno pored naših sedam krevetaca.
Sutradan ujutro Snežana otvori oči i uplaši se kad ugleda patuljke. Ali patuljci joj odmah rekoše ko su i umiriše je da ne treba da ih se plaši. Tada im je ona ispričala šta joj se desilo. Duboko dirnuti njenom nesrećnom sudbinom, patuljci su je pozvali da ostane u njihovoj kolibi. — Ti ćeš nam kuvati — reče joj najmanji patuljak.
— Krpićeš nam odela — dodade drugi. — Pevaćeš nam lepe pesme — primeti treći.
Uverena da je uspela da se otarasi pastorke, Snežanina maćeha je bezbrižno živela. I dalje je ispitivala ogledalo želeći da čuje da je najlepša žena na svetu. Ali jednog dana na njeno uobičajeno pitanje ogledalo je opet odgovorilo: — Najlepša na svetu je Snežana.
Zla žena je smesta pozvala slugu. Posle dugog ispitivanja on joj je priznao gde je ostavio Snežanu. Pošto je uspela da sazna gde se nalazi koliba sedam patuljaka, ona se prerušila u torbarku i zaputila se prema brdu. Nadomak kolibe počela je da viče: — Divna roba na prodaju! Prekrasne trake!
Vičući tako, izvadila je iz korpe svežanj raznobojnih traka i mahala njima kao lepezom.
Snežana je u taj mah čistila kolibu očekujući da se patuljci vrate iz rudnika. Čim je začula torbarkine reči, poželela je da od nje kupi plamenocrvenu traku. Kad je torbarka otišla, Snežana je stala pred ogledalo u nameri da veže traku oko glave. Ali tek što ju je vezala, pala je kao gromom pogođena: zla žena joj je prodala začaranu traku koja donosi smrt svakom ko je poveže oko glave.
S vrata su patuljci ugledali malu Snežanu opruženu na podu kao da je mrtva i čupajući kosu briznuše u plač. Jedino je najmanji patuljak pogodio da je crvena traka u kosi uzrok ovom zlu. Odmah ju je odrešio i Snežana ponovo ožive. Na njihovu molbu ispričala im je šta se zbilo. Saslušali su je pažljivo i posavetovali da nikome ne otvara vrata i ne pušta više nikog u kuću. Snežana im je obećala da će ih poslušati. Danima nije izlazila iz kolibe, čak ni da nabere cveća. Ali, maćeha je od ogledala ponovo doznala da se Snežana spasla i iz ove nedaće, a i u nedoumici šta da odgovori na muževljeva stalna pripitkivanja gde je Snežana, reši da se konačno oslobodi devojčice.
Uzela je nekoliko divnih jabuka i svaku je umočila u jak otrov. Zatim je, prerušivši se u staru piljarku, ponovo krenula u šumu vičući:
— Prodajem čarobne jabuke: ko ih okusi, biće srećan celog života.
Posle mnogih dana sprovedenih u kolibi, Snežana je setno gledala kroz prozor u čarobno plavetnilo neba i raznobojno šarenilo šumskog cveća. Lažna piljarka se u taj mah primakla prozoru i upitala je hoće li da kupi njene jabuke. I pored devojčinog opiranja, ona je uporno navaljivala da kuša makar jednu. Namamljena lažima, Snežana je zagrizla jabuku i od samog prvog ugriza srušila se na zemlju mrtva.
Kad su se patuljci vratili iz planine i ugledali svoju dragu sestricu, briznuli su u plač i sve pokušali da je ožive, ali joj ničim nisu mogli pomoći. Snežana je bila mrtva. Videvši da je sve uzaludno, dali su se na posao: napravili su joj kovčeg, sav od kristala, postavili ga svilom i u nj položili svoju sestricu. Zatim su ga odneli na vrh brega da se blešti u sjaju sunca.
Ali jednoga jutra pošto su, po običaju, odali poštu Snežani, začuše topot konjskih kopita. Preplašeni, sakriše se iza drveća. Kraj njih projaha prekrasan princ. Ugledavši na vrhu brega usnulu devojku, iznenađen njenom lepotom, zaustavi svoje paževe. Sjahao je i klekao kraj Snežane.
— Lepa je kao sunce… Oh, kako bih voleo da je živa!
Nije nikako mogao da se odvoji od nje i naredio je svojim paževima da skinu poklopac sa kovčega. Paževi su odmah izvršili njegovu naredbu; u žurbi oni su pomerili i kovčeg te je parče otrovne jabuke koje je Snežana još držala u ustima ispalo na jastuk i devojčica je otvorila oči. Nema reči kojima bi se mogla opisati radost i zaprepašćenje lepog princa koji je odmah poželeo da mu ona bude žena. U tom času šumom odjeknuše doboši. Bio je to Snežanin otac. Kaznio je zlu maćehu i krenuo da pronađe Snežanu po svaku cenu.
Palčić
Nadenuli su mu ime Palčić zato što je bio manji od prsta na ruci. Roditelji su ga našli u nekom cvetu. Majka je odmah pohitala da mu sašije odelce, a otac mu podari sablju. Odlazeći u šumu, Palčić se sprijateljio sa velikim i snažnim dečakom koji je sprovodio sate i sate svirajuči u čudnu sviralu. Taj dečak je pak prijateljevao sa prekrasnom vilom, i prirodno je da nema ničeg čudnog u tome što ju je Palčić susreo i što ga je oduševila njena lepota i dobrota. Jednoga dana vila mu je podarila čarobnog konjića po imenu Strela. – Sa ovim konjićem stići ćeš kud god zaželiš – rekla mu je. – On će te čuvati od svake opasnosti i pokoravaće se samo tvom glasu. – 
Palčić joj zahvali od sveg srca i odvažno dojaha nasred seoskog trga. Kada su ga roditelji videli kako slobodno galopira, zabranili su mu da odlazi u šumu. Žalostan, dečak se zaputio na trg, gde je sreo dva čudna čoveka koji su ga pozvali da krene sa njima u potragu za basnoslovnim blagom sakrivenim u nekom zamku.
– Evo zamka! – povikali su kad su stigli. – Ako nas budeš slušao i ako budeš umeo da čuvaš tajnu, postaćeš neizmerno bogat.
– Šta treba da radim? – upitao je dečak i već je video sebe kako ga dvore i uvažavaju svi seoski žitelji.
– Budi sutra posle zalaska sunca na ovome mestu – rekli su mu. – Za ostalo ćemo se mi postarati.
Rekavši to, oprostili su se sa njim i zaputili se iz šume. Palčić je ostao sam, sanjareći o neizmernom bogatstvu, ali ga je umilan glas vile trgao iza sna.
– Palčiću, kako to da još nisi kod kuče? Vrati se odmah, majka ti je zabrinuta.
Dečak joj uzvrati da če ubuduće moći da živi van roditeljskog doma, da će se obogatiti i čak kupiti sebi raskošan zamak. Vila ga upozori da pazi šta radi i najzad ga nagovori da se vrati majci. Ali Palčić nije mogao da se oslobodi pomisli i neizmernom bogatstvu, i sledeće večeri, kao što je bilo ugovoreno, otišao je na sastanak sa onom dvojicom tajanstvenih neznanaca. Dva nova prijatelja odvela su ga do zamka i podigoše ga na prozor. Upozorili su ga da ostane tamo dok oni ne nabave konopac da bi se spustio do podruma u kome je sakriveno blago. Palčić ih je očekivao zviždući. Nije prošlo ni nekoliko trenutaka, a pre njim se nađe dobra vila u želji da ga upozori da se čuva onih nepoznatih ljudi. Ali čim je čula bat njihovih koraka, vila je iščezla. Palčić se spustio niz konopac i našao se u odaji čiji je pod bio prekriven zlatnicima i dragim kamenjem. Dugo je Palčić puzao uz konopac i niz konopac, sve dok nije pokupio i poslednji dragulj.
– A sad mi dajte moj deo – reče onoj dvojici.
Ali umesto da održe obećanje, oni otrgnu konopac i ostave Palčića na prozoru. Tako je jadni Palčić ostao sam i nije mogao ni na koji način da siđe. Započeo je na sav glas da doziva vilu, roditelje, svoga konja Strelu, ali niko se nije odazvao. Sav očajan, briznuo je u plač. I upravo kad se rešio na skok, makar pri tome slomio nogu, začu veseo zvuk frule. Bio je to njegov prijatelj! Svirač ga je uzeo u svoju snažnu ruku i rekao mu:
– Vila mi je javila da si zapao u nepriliku… Lopovi su proneli glasine – jer ona dvojica su bili obični prepredeni lopovi – da si pokrao sve blago iz zamka. Zbog toga su uhapšeni tvoji roditelji i biće osuđeni ako se pre zore ne pronađu ukradeni zlatnici.
Palčić mu je predložio da pođu za lopovima koji su sigurno pobegli u šumu, ali svirač je smislio drugi plan. Palčić će se na Streli vratiti u selo i reći istinu stražarima. Za to vreme on će otići u šumu i proturiti glasove da je Palčić osuđen. Uveren da im ne preti nikakva opasnost, lopovi će se vratiti u selo.
– Tada neće biti teško da ih uhvatimo – zaključio je svirač.
Palčić skoči na svoga konja i držeći se za njegovu grivu polete kao vihor. Na seoski trg stigao je upravo kad su stražari čitali roditeljima presudu.
– Stanite! Povika dečak. – Moji roditelji su nevini. Kapetan straže saslušao je njegovu priču sa dosta neverice. Međutim, uskoro je stigao i svirač, ali ne sam! Čvrsto vezani konopcem sa njim su išla ona dvojica. Na začelju te čudne male povorke išla je i vila. Palčićevi roditelji odmah su oslobođeni i stražari su otišli po zlatnike koje su lopovi sakrili u šumi. Palčić i svirač dobili su mnoga odlikovanja i poklone, a svečanost povodom hapšenja lopova trajala je tri dana. Za to vreme čuvari u svečanom ruhu vodili su vezane lopove i pokazivali ih narodu.
Svi su zaželeli da dobra vila ostane da živi u selu. Međutim, tu želju ona nije mogla da im ispuni jer je svirač zaprosio njenu ruku i predložio joj da se nastane u kolibi pored šume.
– Zar me napuštate? – upitao ih je Palčić.
– Ne, dragi moj – odgovori mu vila – kad god zaželiš, možeš doći k nama… Uvek ćemo imati spreman krevetac za tebe i nadstrešnicu za Strelu. Do skorog viđenja! Palčić se popne na svoga konja, uhvati mu se za grivu i mahnu im rukom u znak pozdrava, a njegovi dragi prijatelji zamakoše u šumu.
Hrabri krojač
Jednog dana, hrabri krojač je kupio tegu meda, i kada su mu se muve navadile na med, on uze prvo što mu pade pod ruku i ubije slučajno čak sedam jednim udarcem. Taj čin ga oduševi i on od radosti poče da uzvikuje: “sedam jednim udarcem”!
Inspirisan, krene po svetu tražeći sreću.
Ubrzo on srete džina, i misleći da krojač pod brojem sedam misli da je sredio sedam odraslih muškaraca jednim udarcem, izazva ga na megdan. Džin uze kamen i stisnu ga tako jako da iz njega izađe voda. Krojač to isto učini, samo umesto da je uzeo kamen, on ga tajno zameni za mekani sir iz svoje torbe. Kada je džin bacio kamen daleko da se jedva video u daljini, krojač pusti pticu iz ruke, izgledajući kao da je bacio kamen koji nije pao. Onda ga je džin zamolio da mu pomogne da ponesu drvo. Krojač mu mudro reče da uzme deblo, a on će nositi grane, što bi tako da je krojač držao grane, a džin je podigao i njega i drvo i premestio na drugo mesto.
Džin ga je poveo kući, gde su i ostali džinovi živeli. Džin je pokušao da ubije krojača tako što će ga zgnječiti u toku noći, ali krojač se pre sna premestio iz kreveta u ćošak, videvši da je krevet ogroman za njega.
Čuvši o njegovim podvizima, kralj zamoli krojača da sredi dva džina koja zadaju kraljevstvu problem, a zauzvrat će mu kralj dati ruku svoje kćeri. Krojač pristade i izvrši zadatak sa lakoćom, izazivajući i provocirajući džinove jednog na drugoga, bacajući im kamenje sa drveta dok su spavali.
Posle toga kralj mu dade svoju kćer za ženu i oni živeše srećno do kraja života.
Zlatokosa
Nekada davno, živeli su muž i žena. Dugo su i uzaludno želeli dete. Napokon se njihova želja ispunila. Nestrpljivo su očekivali dan rođenja deteta. I dok su dani polako prolazili, majka je sedela pored prozora i posmatrala prekrasnu baštu. To je bila bašta zle veštice.
Jednog dana, žena je primetila leju sočnog, zelenog motovilca. Poželela ga je i zatraži od svog muža da joj ga donese, kako god zna. Noću, da ga zla veštica ne vidi, muž krišom nabra punu korpu motovilca. Žena se obradova i brzo ga pojede i odmah se bolje osećala.
Muž je krišom, noću, ponovo sišao u veštičinu baštu. Odjednom, pred njim se stvori besna veštica. Vikala je, pretila, a čovek joj je ispričao o želji svoje žene, o detetu koje očekuju i molio je za milost. “Kad je tako – ona reče, – motovilca možeš da poneseš koliko želiš”. Ali mu reče da joj zauzvrat mora dati dete kad se rodi. “Ja ću se starati o detetu kao majka”, reče. U strahu, željan da što pre ode iz bašte zle veštice, čovek na sve pristade.
Uskoro su muž i žena dobili devojčicu, najlepšu na svetu. Ali nisu joj se stigli ni obradovati. Veštica se odmah pojavi, uze dete i odvede ga sa sobom. Nazvala ju je Motovilka i brinula se o njoj s puno ljubavi. Kad je Motovilka napunila dvanaest godina, veštica ju je zaključala u kulu bez stepenica i vrata. U toj kuli samo je jedan mali prozor otvarao devojčici pogled u svet. Kroz taj prozor ulazila je i svetlost dana i mrak noći.
Dete je tu odraslo i postalo devojka duge zlatne kose. Nikoga nije poznavala, nikoga nije viđala osim veštice. Kad bi je veštica želela videti, stala bi pod kulu i naredila:
“Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu”.
Motovilka bi to uradila, a veštica bi se uz kosu popela, a kasnije niz kosu i spustila.
Jednog dana, jahao je šumom mladi kraljević. Začudio se kad je u tišini šume začuo pesmu. Idući za glasom, kraljević dođe pred usamljenu kulu. Ali vide da nema vrata, pa koliko god da je želeo da vidi ko peva, on odjaha. Očaran pesmom, vratio se već sledećeg dana. I tako je, iz dana u dan, stajao pred kulom i slušao Motovilkinu pesmu. Jednog dana, dok je slušao, vide kako dolazi veštica, pa se sakri, a ona naredi:
“Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu”!
Mladić vide kako se veštica penje i kako odlazi. Zatim, imitirajući veštičin glas i on reče:
“Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu”!
Devojka posluša i kraljević se popne. Čim su se videli, zavoleli su se. Dugo su pričali u tišini kule. Mladić joj je obećao da će se sledeće noći vratiti s merdevinama niz koje će oboje sići i pobeći zloj veštici.
Ali Motovilka je bila naivna i nepromišljena. Kad je sledećeg dana došla veštica, devojka je upita:
“Kako to da mi je kosi teže kada se ti penješ nego mladi kraljević”?
Veštica se strašno razljuti. Krila je Motovilku, čuvala je samo za sebe, a sada je shvatila da je prevarena. Uzela je makaze, odsekla joj zlatnu kosu i pomoću svojih čarolija prenela je devojku u pustinju na kraj sveta. Zatim se vratila u kulu i stala čekati. Kad dođe noć, dojaha kraljević:
“Motovilka, Motovilka! Spusti niz prozor svoju zlatnu kosu”.
Veštica uhvati čvrsto jedan kraj odsečenih pletenica, a drugi spusti niz kulu. Kraljević se pope i na svoj užas ugleda na prozoru ružno lice veštice. Rugala mu se i smejala:
“Nema više Motovilke, a ni tebe više neće biti”!
I nasrne na jadnog mladića. On pade na oštro trnje u podnožju kule koje mu izbi oči. Slep, očajan i nesretan, uzjaha svoga konja i pobeže.
Prolazile su godine. Kraljević je lutao po svetu tražeći Motovilku. Ni jednog trenutka slepi mladić nije zaboravio pesmu devojke iz kule. A onda, jednog dana, mladić stiže u pustinju na kraj sveta i začuje Motovilkinu pesmu. Pozva je po imenu. Plačući, devojka je grlila i milovala lice mladog kraljevića. I čudo se desi! Kad na slepe oči mladićeve padoše suze devojačke, on ponovo progleda.
Odveo je Motovilku u svoj zamak gde su živeli dugo, srećno i zadovoljno.
A o zloj veštici nikad se više ništa nije čulo.
Vuk i sedam jarića
Bila jednom jedna koza pa imala sedam jarića koje je volela baš kao što svaka majka voli svoju decu.
Jednoga dana koza pođe u šumu da donese hrane za svoje jariće. Pre nego što će krenuti od kuće, ona pozva k sebi svih sedam jarića i reče:
– Draga deco, ja odoh u šumu, a vi budite dobri i čuvajte se vuka. Ne otvarajte mu vrata, jer će vas pojesti zajedno sa papcima i rožićima! Taj lupež pokušaće možda da vas prevari raznim lukavstvima, ali vi ćete ga lako prepoznati po rapavom glasu i crnim šapama.
– Idi samo bez brige, draga mamice, znaćemo već da se čuvamo vuka, i nećemo mu otvoriti vrata!
Koza zameketa u znak pozdrava i spokojno ode u šumu. Videći gde odlazi, vuk, koji se šunjao u blizini, sačeka da se koza udalji.
– Ubrzo ćemo se pogostiti mladom jaretinom, ako me moj kurjački nos ne vara! – progunđa oblizujući se, zatim se prikrade pod prozor kozje kućice i pogleda unutra. Kad vide jariće kako se veselo igraju i skaču po sobi, vuk ne odoli svojoj gladnoj pohlepi, već odmah zakuca na vrata.
– Ko je ? – povikaše jarići.
– Ja sam – utanji vuk meketavim glasom – otvorite, draga dečice, vratila vam, se mamica i donela nešto veoma lepo!
Ali jarići po rapavom glasu odmah poznadoše da to nije njihova mati nego vuk.
– Nećemo da otvorimo – povikaše jarići u glas – nisi ti naša majka! Njen glas je nežan i mek, a tvoj grub i rapav! Znamo mi ko si ti – ti si vuk!
Vuk ode pokunjena nosa, a jarići nastaviše igru, radosni što su ga nadmudrili. Ali su se gorko varali ako su mislili da će vuk tako lako odustati od svoje namere da ih pojede!
– Izdao me je glas – gunđao je vuk čučeći iza jednog grma. Znači, moraću nekako da ga učinim mekšim i nežnijim!
Tada se priseti da je nekada davno čuo kako se kredom može pročistiti glas.
– Držite se dobro, jarići! – povika vuk, likujući unapred, pa iz istih stopa odjuri u obližnje selo gde upade u jednu radnju.
– Daj komad krede! – zareža na prodavca. – Brže samo, dok te nisam rastrgao!
Siromah čovek tako se prepade da mu je odmah dao čitavu kutiju krede, samo da se što pre ratosilja bede.
Čim izađe iz sela, vuk sede pod grm i pojede nekoliko kreda. I stvarno – glas mu odjednom postade tako čist, mek i nežan da ga ni sam nije mogao prepoznati.
– E, ovog puta ću ih prevariti! – uzviknu vuk te se opet prikrade kozjoj kućici:
– Otvorite, draga dečice – reče kucajući na vrata – vratila vam se mamica i donela nešto veoma, veoma lepo.
Ovoga puta svi jarići pohrliše ka vratima, jer im se glas učinio mek i nežan, baš kao u majke. U poslednjem trenutku jedno od njih se priseti i viknu:
– Čekajte! Znate li šta nam je majka govorila? Pre nego što otvorimo vrata neka nam pokaže šapu, pa ako je bela otvorićemo!
Ostali jarići se složiše sa ovim mudrim savetom, te viknuše kroz vrata:
– Stavi najpre šapu na prozorski banak, da vidimo da li si ti zaista naša majka!
Vuk se prevari te pokaza šapu, a jarići sa užasom videše da je crna.
– Nećemo da ti otvorimo – povikaše u glas – ti nisi naša majka! Njena šapa je bela kao sneg, a tvoja crna! Ti si vuk!
Kad to ču, vuk se toliko razbesne, da bi najradije prožderao samoga sebe. Najzad se malo primiri pa stade smišljati novo lukavstvo. Kad se doseti šta mu valja činiti, vuk se još jednom zaputi u selo. Ovoga puta ode pekaru. Ulazeći u radnju, on načini bolan izraz, te se stade prenemagati:
– Ah, dobri pekaru, ozledio sam nogu, pa kako testo blaži uboje, dođoh da mi priviješ na šapu malo testa, tek da mi bol umine!
Pekar nemade srca da ga odbije, već mu reče:
– Ne zaslužuješ da ti pomognem, stari grešniče! Ali kako svakom nevoljniku treba pomoći, ne mogu ni tebe da odbijem! – I on mu namaza šapu testom.
– Hvala ti odavde do neba! Nikada ti ovo neću zaboraviti! – reče vuk s podmuklim sjajem u očima i hramljući napusti pekaru.
– A sad – promrlja vuk vraćajući se iz sela – valja mi pohitati da šapu pospem brašnom dok se na njoj nije sasušilo testo! Svratiću do mlinara. To mi je ionako uz put, a od mlina do kozine kuće nema mnogo. Tako bar neću uprljati šapu. Moraću samo da pohitam kako bih stigao onamo pre nego što se koza vrati iz šume. Inače, ode mi sav trud u vetar!
Stigavši do mlina, vuk snažno zalupa u vrata. Mlinar požuri da otvori i na svoje ogromno čuđenje ugleda pred sobom vuka.
– Ne zijaj u mene tako glupo – obrecnu se vuk na starca – već uzmi brašno te mi njim pospi ovu šapu! Brže samo!
– Ovaj sigurno smera neko zlo – pomisli starac u sebi, stojeći neodlučno pred uljezom.
– Požuri, stari, dok te nisam progutao zajedno sa tom pregačom! zareža vuk na mlinara. Ovaj nemade kud već učini kako mu je vuk naredio, te mu posu brašnom šapu da se belela kao sneg. Bez ijedne reči zahvalnosti vuk odjuri iz mlina.
Prikravši se po treći put kućici, zakuca na vrata i reče:
– Otvorite, draga dečice! Vratila vam se mamica i donela nešto veoma, veoma lepo!
Jarići tada povikaše iznutra:
– Pokaži najpre šapu, da vidimo da li si zaista naša majka!
Vuk brže stavi šapu na prozor, a jarići kadi videše da se beli kao sneg, poverovaše da im se vratila majka te otvoriše vrata i vuk banu u kuću.
Smrtno preplašeni, jarići se uz očajno meketanje razbežaše na sve strane, tražeći gde da se sakriju. Jedno se zavuče pod sto, drugo pod krevet, treće u orman, četvrto pobeže u kujnu, peto se sakri pod korito, šesto u pećnicu, a sedmo, namlađe uskoči u veliki zidni sat. Vuk postoja neko vreme na pragu kolutajući strašno zakrvavljenim očima, zatim viknu:
– Uzalud se krijete! Sve ću vas pohvatati i pojesti!
I on jurnu ka stolu, krevetu, ormanu, peći, koritu, zatim banu u kujnu. Pronašao je i progutao sve, sem najmlađeg jareta koje se sakrilo u zidni sat, te ga vuk nije mogao pronaći. Ali pošto je i onako već bio sit, vuk ga ne htede dalje tražiti već leže malo podalje od kućice, pod jedno drvo, da malo otpočine posle obilne gozbe, i odmah zaspa uz gromko hrkanje.
Uskoro zatim vrati se i koza kući. Još uz put osećala je nekakvu čudnu uznemirenost koja je rasla sve više i više, dok se nije pretvorila u užasan strah, da joj decu nije zadesila kakva nesreća. I ona potrča što je mogla brže svojoj kući.
No, avaj! Širom otvorena vrata već izdaleka joj potvrdiše opravdanost njenih strahovanja. Obuzeta crnom slutnjom, koza stupi preko praga i srce joj se okameni u grudima… Sto beše prevrnut, stolice i klupe oborene i razbacane po sobi. Korito beše razlupano, posteljina svučena s kreveta, a perje rasuto na sve strane. Razbijeno posuđe ležalo je rasuto po podu u kujni. Vrata ormana bila su širom otvorena, a igračke njenih mališana ležale su naokolo, izgažene i polomljene. Kozi je sada bilo jasno šta se dogodilo. Pa ipak, još uvek se nadala da možda nije sve izgubljeno, i da je barem neko od njenih dragih jarića izbeglo sudbinu ostale braće.
Ali sav njen trud beše uzaludan. Nije pronašla nijedno od svojih sedam jarića. A kad je njeno očajanje već dostiglo vrhunac, javi se odnekud tanak, prigušen glas:
– Majčice draga, ja sam u zidnom satu! Pomozi mi! Noge su mi se oduzele od silnoga straha, pa ne mogu da izađem!
Koza pritrča te izvadi svoje mezimče i privinu ga na grudi. Kada se pribralo od pretrpljenog straha, jare ispriča majci kako je vuk došao prvi put, i kako su ga prepoznali po njegovom rapavom glasu, te ga nisu pustili. Zatim, kako je došao po drugi put, i kako mu je glas bio čist, mek i nežan, ali ga je odala crna šapa, te ga opet nisu pustili. I najzad, kako je došao po treći put i kako mu je glas bio čist, mek i nežan a šapa bela kao sneg, pa su svi pomislili da se vratila mama i otvorili vrata…
Tada jare zajeca na sav glas i nastavi:
– A onda… onda je vuk jurnuo i progutao svu moju braću…
Tu i staroj kozi grunuše suze te izađe iz kuće da svom bolu da oduška, dok je jarence skakutalo za njom. Kad stigoše do drveta pod kojim je spavao vuk, koza najednom primeti da se u njegovom ogromnom trbuhu nešto miče i koprca.
Nova nada ispuni joj srce i koza došapnu jaretu:
– Pohitaj kući i donesi moje velike makaze, iglu i konac! Sve mi se čini da u trbušini ovog zlikovca ima još živih jarića!
Jare otrča kao vetar i odmah se vrati noseći velike makaze, iglu i konac. Ne gubeći ni časka, koza odmah prionu na posao. Tek što je zaparala trbuh, jedno jare promoli glavu. Kako je koza dalje parala trbušinu, tako su iz nje iskakali jarići jedno za drugim, sve dok se ne pojavi i poslednje. Za čudo, svi behu živi i zdravi, pošto ih je vuk u svojoj preteranoj proždrljivosti, žive gutao. Nastade opšta, neopisiva radost. Jarići su se tiskali oko svoje majke, grleći je i ljubeći, sve dok ih nije opomenula:
– Dosta, deco! Nego, potražite nekoliko krupnog kamenja, da njime napunimo trbuh ovom zlotvoru, i da ga ponovo ušijemo, dok se nije probudio!
Jarići se odmah rastrčaše na sve strane i ubrzo natrpaše u vukovu trbušinu toliko kamenja, da je jedva stalo. Onda koza dohvati iglu i konac, te mu zaši trbuh. Zatim se sa jarićima sakri iza jednog žbuna, da vidi šta će biti.
Ne potraja dugo, a vuk se probudi i pođe do obližnjeg bunara da se napije vode, pošto mu je kamenje u trbuhu izazvalo veliku žeđ. Kad ču kako kamenje pri hodu štropoće u trbuhu, vuk s čuđenjem promrlja:
– Šta li se to premeće u mom trbuhu, kao da sam se najeo kamenja a ne jaretine?
Kad stiže do bunara, vuk se naže da dohvati vedricu, ali se u to kamenje u njemu prevali, te ga odvuče u bunar gde se odmah utopio.
Kada to videše, jarići istrčaše iz svog zaklona uz vesele poklike:
– Vuk je mrtav! Vuk je mrtav!
Zatim se uhvatiše u kolo, i zajedno sa majkom zaigraše oko bunara.
Čarobni stočić
Bio neki krojač pa imao tri sina i jednu kozu, čijim su se mlekom prehranjivali. Svakog dana jedan od sinova vodio je kozu na pašu onamo gde je lišće najmekše i trava najsočnija.
Jednom je najstariji sin odvede u crkvenu portu, punu bujne trave i mladog rastinja, te je pusti da se napase. Kad bi predveče, a on upita kozu:
– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?
Koza mu odgovori:
– Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!
– Da krenemo onda kući – reče najstariji sin i vrati kozu u staju.
– Jesi li napasao kozu kako valja? – upita ga otac. – Jesam oče! Sita je da jedva diše, ne može ni travke više!
Stari krojač ne poverova sinu već ode u staju da se sam uveri. Milujući kozu, upita je:
– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?
Koza mu na to odgovori:
– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila – mek, mek!
– Dakle, tako? – okomi se stari krojač na svoga sina. – Ja te poslah da napaseš kozu a ti je ostavi da gladuje! – pa onako srdit dohvati sa stola krojački aršin te njime opauči po sinu i najuri ga iz kuće.
Sutradan krojač posla srednjeg sina da napase kozu. I ovaj se trudio da ugodi kozi i napasao je na livadama, tražeći mesta gde je grmlje najzelenije a izdanci najsočniji. Kad bi predveče, a on upita kozu:
– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?
Koza mu odgovori:
– Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!
– Da krenemo onda kući, reče srednji sin i vrati kozu u staju.
– Jesi li napasao kozu kako valja? – upita ga otac. – Jesam, oče! Sita je da jedva diše, ne može ni travke više!
Stari krojač ne poverova sinu već ode u staju da se sam uveri. Milujući kozu upita je:
– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?
Koza mu na to odgovori:
– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila- mek, mek!
– Nesrećo jedna! – okomi se stari krojač na srednjeg sina. – Ja te poslah da napaseš kozu a ti je odvede u kamenjar! – pa onako srdit dohvati krojački aršin te njime opauči po sinu i izjuri ga iz kuće.
Dođe red na najmlađeg sina da napase kozu. Trudeći se da što bolje izvrši očevu zapovest, tražio je kozi pasišta gde je grmlje najbujnije, gde je zelje najmlečnije, gde su trave najbujnije, ali mu sav trud beše uzaludan te na kraju i njega snađe sudbina njegove braće.
Sledećeg jutra stari krojač pođe sam da napase kozu, birajući joj najlepšu hranu. Kad bi predveče, on upita kozu:
– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?
Koza mu odgovori:
– Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!
– Da krenemo onda kući – reče krojač i vrati kozu u staju gde je priveza a zatim milujući je nežno joj reče:
– Eto, sad si najzad sita! – Ali koza opet zameketa:
– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila – mek, mek!
Kad je ovo čuo starac prosto ne mogade da dođe k sebi od zaprepašćenja. Tek sada uvideo je nepravdu koju beše naneo svojim sinovima kad ih je bez ikakvog razloga oterao od roditeljskog doma. Ozlojeđen, stari dohvati korbač i otera nezahvalnu kozu u šumu gde je rastrgoše vuci. Kad ostade sam u kući, stari krojač se zažele svojih sinova, te ih stade tražiti naokolo ali ih ne nađe. Jer su bili već daleko u belom svetu.
Najstariji sin stupio je na zanat kod jednog stolara. Bio je poslušan i vredan, a kad mu je rok istekao, majstor mu pokloni na oko sasvim običan, drven stočić. U stvari taj stočić je imao jedno neobično, čarobno svojstvo. Kad mu se kaže: “Stočiću, ded, gozbe daj!” on se istoga časa zastre kao sneg belim prekrivačem a na njemu se poređaju činije pune najprobranijih jela i đakonija.
– Eto meni pune trpeze, dok sam živ! – pomisli momče, zatim se oprosti sa svojim majstorom i veselo krenu u svet. A kad ogladni, spusti samo stočić na zemlju i izgovori: “Stočiću, ded, gozbe daj!” i već bi se na njemu našlo svega što srce samo poželeti može. Kad mu dosadi lutanje po belom svetu, najstariji sin krenu opet svojoj kući jer se uželeo starog oca.
Putujući tako, on jedne večeri potraži prenoćište u nekoj drumskoj krčmi punoj gostiju, koji mladog stolara pozvaše da sedne za njihov sto i podeli s njima što se našlo na trpezi.
– Hvala vam, dobri ljudi! – odgovori momče. – Ne bih želeo da ovako gladan navalim na vašu ionako skromnu trpezu, već dozvolite da ja vas ugostim!
S tim rečima on spusti svoj stočić nasred krčme i reče: “Stočiću, ded, gozbe daj!” Istoga časa na stolu se stvori obilje jela i đakonija kakvih krčmar i njegovi gosti nisu ni videli a kamoli okusili.
– Prihvatite se, prijatelji! – pozva momče sve prisutne, te nastade gozba koja potraja do duboko u noć. Čim se jedna činija isprazni, eto već druge, vrhom pune!
Gledao to krčmar iz prikrajka i nikako čudom da se načudi, pa najzade reče u sebi: “Bogme, ovakav kuvar i meni bi dobro došao!”
Kada se raziđoše i poslednji gosti, leže momče da spava pošto je prethodno svoj stočić sklonio u kraj. Krčmar, kome čarobni stočić nije davao mira, razmišljao je kako da ga se domogne. Najzad se seti da na tavanu među starudijama ima isti takav stočić, te ode po njega i poturi ga umesto čarobnog stočića.
Ujutru mladi stolar plati krčmaru koliko je tražio za prenoćište, uprti stočić na leđa i ode svojim putem i ne sanjajući da je krčmar umesto njegovog čarobnog stočića podmetnuo običan rasklimatani kafanski sto.
Oko podne stiže najstariji sin svome ocu, koji ga dočeka sa velikom radošću.
– Pa, sine moj dragi, reci mi kakav si zanat izučio? – najzad ga upita otac.
– Postao sam dobar stolar, oče! – To je lep zanat – prihvati otac – a jesi li što god zaradio u dalekom svetu?
– Najvrednije što sam mogao doneti, oče, to ti je onaj stočić!
Krojač zagleda stočić sa sviju strana, pa reče:
– Zar je ta stara, rasklimatana stolina sve što si zaradio?
– On je samo na oko neugledan – odvrati sin – u stvari to je pravi čarobni stočić! Na moju zapovest, za tren oka se prekrije najprobranijim jelima. Zato pozovi sve naše rođake i prijatelje. Priredićemo bogatu gozbu na kojoj će se svi najesti i napiti do mile volje!
Kad su se svi gosti iskupili, najstariji sin iznese nasred sobe svoj stočić i reče:
– “Stočiću, ded, gozbe daj!” – Ali stočić ni da makne, već ostade prazan kakav je i bio. Mladi stolar pocrvene i samo što ne propade u zemlju od stida što je ispao lažov pred tolikim ljudima, koji se uz podsmešljive primedbe gladni i žedni, raziđoše opet svojim domovima. Otac, pak skide sa klina obešene makaze i ponovo prionu na svoj stari zanat, dok se njegov sin zaposli kod nekog stolara.
Srednji sin izučio je mlinarski zanat. Kad mu isteče rok, mlinara ga pozva k sebi i reče:
– Bio si vredan i pošten momak, zato ti poklanjam ovo neobično magare, koje ne vuče kola niti tegli vreće.
– Kakva mi je onda korist od takvog magareta? – upita momče.
– Korist je veća no što možeš zamisliti! – odgovori mlinar. – Kad prostreš ispod njega čaršav i kažeš: “Magarence, dukataj!” istog časa spreda i straga pljusnuće iz njega dukata!
Momče se zahvali mlinaru na dragocenom poklonu i krenu u svet. Kad bi se našao u besparici, samo bi rekao svom magaretu: “Magarence, dukataj!” i dukati bi se rasuli po zemlji poput zlatne kiše. Kada se nagledao sveta i kad mu je dojadilo stranstvovanje, setio se oca i poželeo da se vrati svome domu.
– Možda se već odljutio – pomisli momče – a ukoliko nije zaboraviće svoju srdžbu kada ugleda ovo magare što izbacuje dukate!
Desi se te i srednji brat zanoći kod istog krčmara koji je prevario najstarijeg brata, poturivši mu umesto čarobnog stočića običan kafanski sto. Krčmar priđe da prihvati magarca, ali mu momče ne dade, već reče da će se sam brinuti oko magarca i smestiti ga u staju, kako bi znao gde se nalazi.
Krčmar se začudi neobičnom gostu ali se još više iznenadi kada ovaj izvadi dva zlatnika i zatraži da mu se zgotovi bogata večera. Nakon obeda gost upita da li je još štogod dužan. Ne htevši da propusti retku ovako retku priliku, krčmar dodade računu nekoliko zlatnika više. Momče se maši za kesu, pa kako u njoj slučajno ne beše ni zlatnika više, on reče krčmaru:
– Sačekajte malo, krčmaru, sad ću ja! – Zatim skide čaršav sa stola i ode u staju.
Ne znajući šta je god naumio, radoznali krčmar pođe kradom za njim. Kako su vrata štale bila zamandaljena iznutra, krčmar priđe jednom otvoru u zidu i vide stranca kako razastire čaršav ispod magarca i ču gde izgovara: “Magarence, dukataj!” Istoga trena stade magare spreda i od pozadi izbacivati čitavu kišu žutih dukata.
– Dođavola – progunđa iznenađeni krčmar – ovi dukati blistaju kao da su ovog časa izišli iz kovnice! Ovakva kesa dukata i meni bi dobro došla!
Pošto je platio koliko treba, gost leže da spava i ubrzo usnu bezbrižnim snom. Kad bi oko ponoći, krčmar se odšunja do staje i izvede zlatonosno magare a na njegovo mesto priveza običnog seoskog magarca.
Rano izjutra srednji brat krenu dalje, vodeći za sobom podmetnutog magarca. Oko podne stiže svojoj kući gde ga otac radosno dočeka:
– Pa, sine moj, kakav si mi ti zanat izučio? – upita starac srednjeg sina.
– Postao sam mlinar, oče. – I to je lep zanat – otac će na to – a jesi li štogod zaradio u dalekom svetu?
– Eto, ovog magarca, oče!
– Magaraca ima dosta i kod nas – odgovori stari krojač – bolje bi bilo da si doterao neku dobru kozu.
– Da – prihvati sin – ali ovo nije običan magarac! Dovoljno je da mu kažeš: “Magarence, dukataj!” – pa da mu spreda i od pozadi pljusne ćitava kiša dukata! Nego, pozovi naše rođake i prijatelje, pa da vidiš kako ću ih časkom načiniti bogatim ljudima!
– E, to mi se dopada! – obradova se krojač i skoknu da posluša sina.
Kad se sva rodbina i prijatelji iskupiše, mladi mlinar položi ispod magarca ponjavu i reče: “Magarence, dukataj!” – ali ono što se magaretu omaklo nije ličilo na dukate a još manje na zlato! Rođaci i prijatelji odoše smejući se a mlinar osta pokunjena nosa, videći da ga je onaj krčmar prevario.
Najmlađi brat učio je tokarski zanat. Iz pisama njegove braće saznao je šta im se desilo i kako ih je lakomi krčmar nasamario.
Kada je izučio zanat, majstor mu dade jednu vreću i reče:
– Evo ti ova vreća i u njoj batina!
– Vreća bi mi još i mogla biti od neke koristi, ali što će mi batina u njoj?
– Ako ti se ko zameri – odgovori majstor, – dovoljno je da kažeš: “Batino, iz vreće!” – i batina će tako zaigrati po leđima tvog dušmanina da će mu presesti majčino mleko i udaraće po njemu sve dok ne narediš: ”Batino, u vreću!”
Momče se zahvali na neobičnom daru i ode svojim putem. Pred sam mrak stiže do one iste krčme u kojoj su i njegova starija braća zanoćila. Spustivši vreću na sto ispred sebe, počeo je da priča okupljenim meštanima o čudima kojih se nagledao putujući po belom svetu.
– Svačega sam se nagledao – reče momče – i čarobnih stočića i magaraca koji izbacuju dukate i mnogih drugih čuda. Ali sve to nije ništa u poređenju sa onim što se krije u ovoj vreći!
Krčmar načulji uši. – Sigurno mu je vreća puno dragog kamenja – pomislio je – moraću i nje da se dokopam jer, kako narod veli, triput bog pomaže!
Ka bi vreme počinku, gost se opruži na jednu klupu, poturi onu vreću pod glavu umesto jastuka i napravi se da spava. Kad bi oko ponoći, krčmar se prikrade i misleći da gost već spava tvrdim snom, stade oprezno izvlačiti ispod njegove glave vreću da bi umesto nje poturio neku drugu.
Tek što krčmar povuče vreću malo jače, tokar skoči na noge i povika: “Batino, iz vreće!” Istoga časa izlete batina, pa stade krčamaru igrati po leđima da je bilo uživanje gledati. Što je krčmar više zapomagao, batina je sve žešće udarala po njemu, dok ovaj najzad, sav iscrpljen, ne pade na tle.
Tokar naredi: “Batino, u vreću!” zatim priđe krčmaru i reče:
– Ako mi odmah ne vratiš čarobni stočić i zlatonosno magare, narediću batini da ponovo zaigra po tvojim leđima!
– Ne, preklinjem te! – zavapi krčmar. Daću ti sve što želiš, samo me poštedi te đavolske batine!
Kada je svanulo, napusti krčmu i krenu kući sa batinom u vreći, čarobnim stočićem i zlatonosnim magarcem. Kad ga ugleda, otac mu se silno obradova, te na kraju i njega upita šta je izučio u dalekom svetu.
– Postao sam tokar – odgvori najmlađi sin.
– Pa jesi li štogod zaradio stranstvujući daleko od doma?
– Jesam, oče! Eto ovu batinu u vreći!
– Šta?! – upita starac, sa negodovanjem. – Ovu batinu, veliš? – pa nju si mogao i ovde odseći sa bilo kog drveta!
– Varaš se, oče! Nije ovo neka obična batina! Kad naredim: “Batino, iz vreće!” ona odmah zaigra po leđima mog neprijatelja i udara sve dok ne kažem: “Batino, u vreću!” Da ne beše te batine, ko zna da li bih mogao povratiti čarobni stočić i zlatonosno magare, koje je ona lopuža od krčmara otela mojoj braći! Nego, pozovi obojicu i zajedno sa njima i svu našu rodbinu i prijatelje na zajedničku gozbu i veselje!
Poučen ranijim iskustvom, stari krojač nije imao mnogo vere u reči svog najmlađeg sina, ali mu ne htede pokvariti veselje već ode da još jednom okupi sve rođake i prijatelje. Kada se svi iskupiše, tokar raširi nasred sobe ponjavu a onda uvede zlatonosno magare i reče srednjem bratu: – A sad, naređuj, dragi brate!
Na to mlinar uzviknu: “Magarence dukataj!” – i kiša dukata prosu se ponjavom, a gomila zlata rasla je sve dok se svi prisutni ne obogatiše.
Onda tokar unese čarobni stočić i reče najstarijem bratu: Naređuj, dragi brate!
Čim ovaj izusti: “Stočiću, ded, gozbe daj!” – već ga je prekrilo obilje najprobranijih jela i đakonija svake vrste.
Nastade gozba kakvu krojač i svi prisutni ni sanjali nisu. To potraja do duboko u noć, a onda se gosti oprostiše od ljubaznih domaćina i odoše siti, napiti i punih džepova žeženog zlata. Stari krojač zaključa u sanduk svoju iglu, konac, aršin i utiju, te prožive ostatak života u zdravlju i veselju sa svoja tri sina.
Princ žabac
U stara, davna vremena živeo je jedan kralj koji je zbog svoje mudrosti i dobrote bio veoma omiljen u narodu.
Imao je više kćeri čija se ljupkost i lepota nadaleko pročula, a među njima naročito se isticala najmlađa. Ona je bila tako lepa da je čak i samo sunce, koje se nagledalo tolikih divota na ovom svetu, moralo da zastane na svom putu i da se okrene za njom kad god bi je srelo.
U blizini kraljevog dvora prostirala se velika, tamna šuma. U toj šumi nalazila se jedna stara lipa, a u njenoj senci dubok bunar, koji je tu stajao ko zna od kada, napušten i zaboravljen. Za toplih letnjih dana najmlađa princeza često je dolazila u ovu senovitu šumu i, zaneta u sanjarije, sedela kraj starog bunara, dok su ptičice sa mekim cvrkutom kružile iznad njene glave, a lipa šaputala beskonačne bajke koje joj je vetar donosio sa svog puta. Ponekad bi kraj princeze brzinom sene promakao kakav lakonogi srndać ili bi joj se sa grana hitro unela u lice neka nestašna veverica, željna igre. Zbog blizine očevog dvora princezu nije plašila samoća kojom je ovde bila okružena. Samo joj je bunar svojom nepokretnom, potpuno crnom vodom bez dna, ponekad ulivao jezu. Činilo joj se kao da njegove crne dubine kriju nešto ispod svoje površine.
Princeza je imala zlatnu loptu kojom se često igrala kraj bunara, bacajući je uvis i dočekujući je na ruke. Satima je znala tako da se zabavlja i ništa na svetu nije tako volela kao tu loptu.
Ali jednoga dana, dok je kao obično bacala uvis svoju zlatnu loptu, princeza je ne uhvati u ruke već lopta pade na zemlju, zatim odskoči nekoliko puta i preko ograde bunara pljusnu u njegove tamne vode. Princeza se silno prepade. Bleda lica posmatrala je svoju loptu kako lagano tone u dubinu, dok je nije sasvim izgubila iz vida. Bunar je očito bio veoma dubok, tako dubok da mu se nije moglo nazreti dno. Pri pomisli da je zauvek izgubila svoju zlatnu loptu, princezi grunuše suze na oči, slivajući se niz obraze u nepomičnu vodu tamnog bunara.
Videći princezu gde plače, šumske zveri se okupiše upirući u nju svoje iznenađene poglede. Odjednom neko progovori iz vode:
– Kakva te je nevolja zadesila, lepa princezo, ti plačeš tako gorko i talasaš svojim suzama mirnu površinu mog bunara?
Princeza se preplašeno trže. Pred sobom ugleda veliku i ružnu glavu jedne žabe koja je radoznalo virila iz mirne vode napuštenog bunara. Lepotica se još više začudi jer dotle još nikada nije primetila neko živo stvorenje u tom bunaru. Savlađujući svoj strah i odvratnost ona reče:
– Ah, to si ti, uvaženi mutivodo! Kad već želiš da znaš kazaću ti! Plačem za svojom zlatnom loptom koja je pala u tvoj bunar.
– Umiri se, ne plači, lepa princezo – reče žaba. Ja mogu da ti pomognem. Samo, šta ćeš mi dati ako ti vratim tvoju zlatnu loptu?
– Sve što god zaželiš, viteže od crnog bunara – odgovori princeza. Daću ti svoje niske bisera, zlatnu krunu, dijamante, rubine ili što ti drago!
– Do bogatstva mi nije stalo – odgovori žaba – jer ovaj bunar krije blaga kakva ljudsko oko još nije ugledalo. Ja želim nešto drugo i ako pristaneš, izvadiću ti zlatnu loptu sa dna ovog najdubljeg od svih bunara na svetu.
– Govori, šta želiš?
– Hoću da me zavoliš, da me primiš kao druga u igri, da mi dozvoliš da za stolom jedem iz tvog tanjira i da noću spavam na tvom uzglavlju.
Ne razmišljajući mnogo, princeza pristade na sve što je tražila žaba, govoreći u sebi: “Trućaj ti samo, naduveni zeleni uobraženko! Ostaćeš ti lepo tu gde si, među ostalim žabama i nikada nećeš postati moj drug u igri!”
Primivši princezino obećanje, žaba odmah zaroni u dubine crnog bunara i posle nekog vremena opet izroni na površinu noseći zlatnu loptu, koju baci pred princezu u travu.
Sva srećna što je opt dobila svoju omiljenu igračku, princeza je brzo dohvati i pobeže prema dvoru, ne setivši se čak ni da se zahvali žabi, koja je vikala za njom: Pričekaj me, pričekaj! Ne mogu da trčim tako brzo kao ti!
Ali uzalud je vikao “vitez od crnog bunara”. Princeza nije obraćala pažnju na tužno “kre-kre” i čim je kraj stražara ušla u dvor svoga oca, već je zaboravila na dato obećanje.
Sledećeg dana dok je sedela za kraljevskom trpezom punom najprobranijih đakonija i jela u slast, na mramornom stepeništu začu se neko pljaskavo “šljip-šljap! Šljip-šljap”, zatim neko zakuca na vrata kraljevske trpezarije i uzviknu:
– Najmlađa kraljeva kćeri, otvori mi!
Princeza pohita vratima da vidi ko je, osećajući pri tome onu istu jezu koja ju je prožimala pri pogledu na crnu vodu napuštenog bunara u tamnoj šumi. Videći pred sobom veliku ružnu žabu, ona ustuknu užasnuto i brzo zalupi vrata, zatim opet sede za sto ne govoreći ni reči.
Kralj primeti da mu je kći vrlo uzbuđena i zapita:
– Čega si se toliko uplašila, drago dete? Da ne stoji možda pred vratima neki div koji je došao da te ugrabi?
– Ah, ne – odgovori princeza – pred vratima je nekakva glupa žaba!
– Šta hoće ta žaba od tebe i zašto je došla? – raspitivao se dalje stari kralj.
– Juče, dok sam se igrala u šumi kraj starog bunara, – poče princeza svoju priču – pala mi je zlatna lopta u vodu. Na moj plač ova žaba je pristala da izvadi zlatnu loptu iz bunara ali sam zato morala obećati da ću je primiti na dvor, da ću se igrati sa njom, da ću joj dozvoliti da jede iz mog zlatnog tanjirića i da ću joj dozvoliti da spava na mom svilenom uzglavlju. Samo, dok sam sve to obećavala nisam ni sanjala, da će žaba zaista napustiti svoj bunar i potražiti me na dvoru, da bi me podsetila na dato obećanje. Ona je tako ružna i ljigava, oče! Strašno mi se gadi!
U tom času začu se po drugi put kucanje. Princeza preblede. Kralj je pogleda strogo i reče:
– Pođi, dete moje, i otvori svom gostu! Dato obećanje mora se ispuniti!
I princeza nemade kud, već otvori vrata te pusti žabu, ona je podiže sa dva prsta u spusti kraj sebe na stolicu. Ali žaba se ne zadovolji time već htede na sto. Kada se našla na stolu, naredi:
– A sad mi primakni svoj zlatni tanjirić da ručamo zajedno!
Princeza učini kako je žaba tražila, ali se na njenom licu moglo videti koliko joj to teško pada.
Tako se žaba lepo naručala, dok je princeza ostala gladna. Nakon ručka žaba reče:
– Kad smo se ovako dobro najeli, mogla bi me odneti u svoju sobu da se malo odmorim na tvom svilenom uzglavlju!
Princeza udari u plač jer nije mogla ni zamisliti da spava sa tom gadnom žabom u istoj postelji. Ali kralj se rasrdi i viknu:
– Ne preziri onog ko ti pomogne u nevolji!
Princeza nevoljno dohvati žabu sa dva prsta i spusti je u jedan kutak svoje sobe pa brzo pobeže napolje, zalupivši vrata za sobom. Tek što je zamakla u hodnik, žaba se provuče ispod vrata i pohita za njom.
Uzalud je princeza bežala skrivajući se po svim odajama. Tek što bi pomislila da joj je uspelo umaći mrskom pratiocu, odjednom bi začula “šljip-šljap! Šljip – šljap!” I žaba bi se pojavila pred njom. Stražari i sluge začuđeno su posmatrali ovu golemu žabu a neki su se čak i smejali videći je kako užurbano promiče dugim hodnicima kraljevskog dvora. Samo princezi sve to nije bilo ni najmanje smešno i ona bi najradije naglas zaplakala, samo da se nije stidela toga pred svojim dvorskim damama.
Zato se pope na vrh najviše kule, rešena da sa nje baci odvratnu žabu u ponor i tako se konačno oslobodi ove napasti. Ali žaba izmiče i ne dade se uhvatiti, već joj izdaleka dobaci prekornim glasom:
– Zašto si tako nemilosrdna prema meni, princezo? Što mi ne daš da otpočinem na tvom uzglavlju?
– Umukni! – povika princeza ljutito, pa hitro zalupi vrata na kuli i zaključa svih devet brava a onda se vrati u svoju sobu, zadovoljna što se bar za tu noć oslobodila odvratne žabe. Sa sobom je za svaki slučaj povela jedno malo crno psetance koje je položila na svileno jastuče pored postelje. Onda se svukla i legla da spava. Tek što se pokrila, začu se iz hodnika “šljip-šljap! Šljip-šljap!” Onda se žaba provuče ispod vrata i doskakuta pred princezinu postelju pa se zagleda u nju svojim velikim, buljavim očima. Princeza je očekivala da će se crno psetance baciti na žabu i rastrgnuti je, ali se prevarila. Psetance se nije ni pomaklo sa svog svilenog jastuka a ni žaba se nije uplašila od njega, već je nastojala da se nekako uspuže uz rub svilenog prekrivača do uzglavlja. Princezu obuze silan strah. Zurila je sa gađenjem u veliku žabu jedva primećujući da joj na glavi blista zlatna krunica. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se popne, žaba reče ljutito:
– Sad mi je već dosta svega! Ako me odmah ne podigneš na svoje uzglavlje, otići ću tvom ocu da se požalim!
Ovo strašno razgnevi princezu te dohvati žabu i svom silinom je tresnu o zid, uzviknuvši:
– Evo ti, odvratna žabetino, pa me tuži!
Videći da je žaba ostala neozleđena, ona je još jednom tresnu o zid. Žaba i ovoga puta ostane živa. Tada je princeza u očajanju po treći put zavitla pravo u ogledalo. I gle! Žaba odjednom nestade…
Princeza se stade začuđeno osvrtati po odaji, ne verujući svojim očima: nigde žabe! Odjednom, nešto zašušta iza nje. Kada se okrenula, trgla se uplašeno, videći pred sobom nepoznatog mladića neobične lepote, koji joj se ljubazno osmehivao. Pre nego što se pribrala od iznenađenja, on se učtivo pokloni i reče:
– Ne boj se, svetla princezo, već mi dopusti da ti ispričam svoju neobičnu priču.
Princeza bez reči klimnu glavom a mladić sede na jednu stolicu i poče:
– Žaba koje si se toliko gnušala, prelepa princezo, bio sam ja. Jedna zla veštica začarala me je davši mi ovaj oblik kojega se nisam mogao osloboditi.
Princeza, koja je pažljivo slušala ovu neobičnu priču, primeti:
– A zašto te je, prinče, začarala ta veštica?
– Nisam hteo da se pokoravam njenim zapovestima i činim zla ljudima. Zato me je kaznila i pretvorila u ružnu žabu. Zlurado mi je rekla: “Voliš ljude i odbijaš da im činiš zlo. Budi onda krastava žaba pa ćete se ljudi gnušati i bežati od tebe sve dok te ove čarolije ne oslobodi najlepša princeza na svetu!”
Princeza se nasmeja i reče:
– Kako sam srećna sada što me je otac nagnao da održim dato obećanje, dragi moj prinče, inače bi zauvek ostao hladna, krastava žaba!
U tom se otvoriše vrata i na njima se pojavi kralj, koji je došao da obiđe svoju ljubimicu, te se ne malo začudi videći kraj kćerkine postelje nepoznatog mladića, koji odmah skoči na noge i duboko se pokloni pred njime. Princeza tada ispriča svome ocu sve što se zbilo i već sutradan sav je dvor znao da će se nepoznati princ i princeza venčati. A kada je venčanje obavljeno, posle svadbenog ručka na kome je ispijeno more vina i održano hiljadu toplih zdravica, pred kapijom dvora zaustavile su se zlatne kočije sa osam belih konja, koje su mladence odvezle u daleku, lepu zemlju začaranog princa.
Objavio:
Nemanja Vučković
