„Душко“ Радовић (29. новембра 1922 — 16. августа 1984) је био песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник.

Рођен је у Нишу, отац Угљеша био је машиновођа пореклом из Чачка, а мајка Софија рођена Стефановић била је из Ниша.^[1]

Био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе“ и (од 1975. године) уредник Студија Б. У Београду се дуги низ година одржава атлетска трка „Сећање на Душка Радовића“. Душков брат је познати атлетски тренер Бранимир „Брана“ Радовић.

Умро је 16. августа 1984. године у Београду. Његов син је Милош Радовић.

Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде добро јутро“. Био је велики љубитељ фудбала и навијач ФК Партизан.

Неке од његових песама су постале хитови за децу у извођењу Дечјег хора „Колибри“:

• Мрак
• Плави зец
• Страшан лав
• Шта је на крају
• Песма о млеку
• Татин музичар
• Здравица (Све што расте хтело би да расте…)
•                                                                        ЛАЗАР ДИНИЋ