Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

(Транскрипт дела интервјуа са Ноамом Чомским, датог магазину „Прогресив”)

• Према Педагошком речнику образовање означава „наоружавање младежи знањима, умењима и навикама“. У ширем смислу подразумева стицање знања, умења и навика уопште с тим што се под појмом знање подразумевају сазнања о објективној стварности, а под појмом умења практична примена тих знања. Навике су аутоматизована умења. Садржај појма образовање чине процеси усмерени на сазнање, вештине и навике деце и омладине.

Образовање означава „оспособљавање младих моделима (нивоима) учења у стварању сврсисходног пута ка креативном усвајању знања и стварању квалитетних умења и навика“. (Дејан Ковачевић)

Умења и навике су нешто што се стиче претходном активности субјекта и никако није иста за све. Знање је апсолутна величина и не може се „наоружавати младеж знањима“ пуким механичким констатацијама. Потребно је створити механизме, степенике усвајања знања по нивоима учења: препознавање, уочавање, репродукција, дефинисање, анализа, синтеза…

„Знање“, односно усвојеност знања може се мерити само квалитетом примене нивоа учења. Користећи ову методологију у метрици биће остварена реална слика о проценту усвојених знања појединца, групе и целе популације испитаника.