Данас пишемо о Вуку Караџићу.

Рођен је у селу Тршићу, 1787. у породици где су деца умирала, па је по обичају добио име Вук да му духови и вештице не би наудили.Мајка му се звала Јегда Зрнић, а отац Стефан Караџић.Писање и читање је научио од његовог рођака Јевте Савића, јединог писменог човека у крају. Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили,него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

После неколико година је покушао да се упише у Карловачку гимназију, али не успевши, отишао је у Петриње.

Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје цензора Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Вук је умро у Бечу. Његове кости пренешене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

   Вук је умро у Бечу. Његове кости пренешене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Из старословенске азбуке Вук је узео следећа 24 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш
Њима је додао: Ј ј, Љ љ, Њ њ, Ћ ћ, Ђ ђ и Џ џ а избацио:

Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску отографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.

Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод „Новога завјета“ (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:

изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.
На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбирани графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизирао делом и према хрватским писаним ђелима (тјерати уместо ћерати, ђевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.

Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XВИИИ, Просвета, Београд 1972.) О његовим писмима писао је дубровачки Срђ. [1]

Написао:

Немања Вучковић