Град

Историјски, у Европи, градови су подразумевали урбанизоване целине у чијем центру се налази, или се налазила, најчешће катедрала или црква и градско језгро у којем се обично налазе и средњовековне градске зидине. По важећим законима о територијалној организацији у Србији, БиХ и Црној Гори појам града се односи, искључиво, на тип јединице локалне самоуправе. Постоји појам под којим се подразумевају градови током историје града, као и теоријски и утопијски градови.

 

Град је урбана средина, тј. насеље са свим карактеристикама једног урбанизованог, култивисаног насеља и градским садржајима који га одређују: (асфалтираним или поплочаним) улицама, трговима, градским четвртима, деловима града, парковима и перивојима, шеталиштима, градским корзом и главном градском улицом, управним и комуналним функцијама (полиција, дом здравља, пошта, ватрогасно друштво, осигуравајући заводи), школама и дечјим вртићима, образовним установама општег и посебног карактера, медијима (радијске и телевизијске ћелије, новинске куће), верским објектима, одређеним бројем продавница, у већини случајева и са робним кућама или тржним центрима, угоститељским објектима (хотелима, преноћиштима, градским кафанама, кафићима и дискотекама), индустријом и производним погонима, и слично за разлику од села тј. насељеног места где је већина економске активности заснована око пољопривреде и у ком нема развијених градских садржаја. Град се одликује одређеном величином, која варира од густине настањености, значајем и опремљеношћу и присутности градских садржаја у њему.^[1]

Израз „град“ се често користи нестручно од стране лаика као синоним за центар, односно градско језгро, или за излазак, за градске атракције, за вечерње проводе (рецимо шеталиште) или на она места у граду која њима обилују те се ови садржаји поистовећују са употребом овог термина који има ипак комплексније одређење.

Град се оснивао у прошлости обично од стране владара, племића или војсковођа уз обилато кориштенје магија, ритуала, звездознанаца^[2] па и рашљара који су рашљама претраживали просторе за воду а сам посао око одређиванја триторије и меренје територије је био поверен особи која се звала локатор, док данашњи се градови развијају на основу урбанистичких планирања градова од стране стручњака урбаниста или архитеката у складу са теоријама о развоју градова и стварања градских средина у циљевима стварања и планирања естетског и функционалног градског садржаја и уопште пријатног живљења у њима, као и према регионалним плановима стварајући урбане и архитектонске просторе и еколошке пределе земље као планске градове поред којх постоје и слободни градови односно неплански и хаотични.

Статистичка дефиниција града зависи првенствено од одређеног броја становника, који живе у њему, па варира у интернационалном контексту. Тако се дефиниција града на нпр. Балкану не може поредити са дефиницијом града у Холандији с једне или у Монголији с друге стране, због специфичне, односно другачије густине насељености.

У Немачкој, у којој је урбанизација на нивоу развијенога света, се по величини градови деле на:

• села: испод 5.000
• мале градове: 5.000—19.999
• градове средње величине 20.000-99.999
• велике градове: преко 100.000 становника.

Град са више од милион становника назива се милионски град и разликују се низови градова и градске агломерације и тзв. мегалополиси које у данашња времена могу бити јако велики и превелики да би се у њима складно и урбанизовано живело и градило, односно да би се овакви градови развијали – и ако мањи од средњовековног трпезаријског стола један од најстаријих градова Јерихон био је град, тако да град није повезан искључиво са својом величином и бројем становника према концепцијама које важе у архитектури и урбанизму.

Град је један од најзначајнијих феномена у људском друштву и доста су старог постанка. Као први градови су била насеља и у врло стара времена. Човекје био номад у почетку, првенствено је био ловац и треба уочити моменат када је то престао да буде. Тек тада можемо да говоримо о човеченству које се формирало. Градови настају у време када човек почиње да култивише биљке, почиње да припитомљава животиње и већ се неко време бави риболовом– почиње стварање цивилизације и прва насеље настају на рекема и острвима.

7.000. – 6.000. година п. н. е. настали су први градови и то у долини реке Нила као једна од првих цивилизација Египта где се располагало стеном и каменом односно чврстим материјалима који су употребљани у градњи грађевина које су се до данас очувале. Између Тигра и Еуфрата настајеМесопотамија као цивилизација за коју се верује да се истовремено развија са египатском културом. На Блиском истоку пре 7.000.- 5.000. п. н. е. настао је један од првих градова Јерихон^[2] што је такорећи у неолиту, дуго се одржео и има најдужи континуитет и помиње се и у Библији.

Градови су одувек били жртве напада, пљачки, палежа надолазећих народа и Јерихон је много пута пљачкан и паљен. Град Вавилон интересантан је по своме склопу и он је плански грађен. Вавилонска кула је степенасто здање које се завршевало астрономском опсерваторијом јер су Асирци били признатиастрономи посматрали су звазде и бележили кретања планета.

Познате су старе цивилизације на реци Инд у Пакистану као тек недавно откривени град Махенго којег је открио Џерџ Маршал а поред овога на истој реци и градови Иград и Харапа као локација које су на великој реци логичне и значајне за риболов и комуникацију на води. Како ту није било камена задило се од неке врсти цигала земле и блата које се расквасило. и ако су у то мешали и нафту и тако је учинили отпорнијом и дуго се задржала као интересантно уређени град са комуникацијама и инсталацијама водовода и канализације које је градила за оно време врло напредна цивилизација мада јој је производња била на самом почетку и судови су од печене замље и нема грнчарског кола.

Градови у правом смислу су настали када је промађен метал (бакар, злато и сребро) и од тога се времена развој одвија убрзано и то је ступањ развоја који је карактеристичан за град.

Духовни живот, магија и воља да се на све силе утиче митиским путем и ако је то бивало неуспешно и јављало се веровање на најпримитивнијем степену човековог духовнох живота. Затим настају религије што се може констатовати и у формама градова које су трбале да умилосте богове. Следећи ступање је појава монотеистичких религија јеврејске, хришћанске и исламске што се одражавало на градове и његове форме. Код нас на Дунаву између палеолита и неолита развијало се насеље Лепенски Вир

Структура насеља односно градова

• Физичка структура која се односи на физичке стране градске целине.
• Функционална структура која се односи на оне структуре града које се односе на функцију, као функционалне зоне на саобраћај и кретања људи ироба као и информација.
• Органска структура као оно што се односи на животне потребе, духовне потребе, потребе окупљања, контакта људи и то су друшвени центри и важне друштвене активности.
• Формална структура која се односи на формалне аспекте како је град саграђен, материјал зграде формирање улица што представља рукопис једног града.

Постоје два типа формирања насеље:

• Спонтано хаотичко формирање уз употребу кривудавих улица, ћорсокацима, малим трговима што ове градове чини слободним насељем и
• плански развијаним насељима.

Човек живи као изразито социјално биће у заједници и једино у заједници може да просперира.

Мегалополиси су метрополитски центри градови специјалних структура Новинар Е. Хавард је предложио вртне градове и предлагао да град не пређа величину од 30.000 становника док највећи град на свету Токио има преко 10.000.000 становника и овакви многољудни градови су скупи и неприродни али ипак градови и даље расту и за сада нема услова да се томе стане на пут.

Градови који су у средњем веку обрубљени градским зидинама са правилном изгарњом као центри између 11. и 13. века су се променили у врхунске градске центре. Градске зидине не само што су бранили стеновништво већ су и одређивали места која су имала одређена права и привилегије и демонстрирали су самосталност и приправност на одбрану. Треба ипак да се дода да су постојали градови без градских зидина као и да су нека села била утврђена градским зидовима као утврђена села.

Неки од теоретичара градова аргументишу да је град постао тада када је добио статус град. Треба рећи да су дуго постојали градови који су испуњавали функцију града (гда се не сматра под тим само просторне стране града, већ и присутност институција, економије, социјалне структуре, мишљења и начина живота вредности и целокупне културе)а да нису добили статус града а исто тако да су постојали насеље са статусом градова и ако нису испунили никада функције под утицајем других фактора и који су се временом угасили или су увек остали у суштини села. Листа градова које је правно дефинисана не покрива се са листом стварних градова који функционишу друштвено- економски. Због тога се историчари труде да нађу оне знакове који дефинишу град.

• Постојање градских зидина.
• Стварање новог полифункционалног центра за које је било одређено специјално место спојено са трговином, тржиштем и на коме су се одржавалесвечаности, забаве, екзекуције и где се налазила зграда скупштине и парохијска црква.
• Згуснуте структуре града (већ правилних или неправилних основа).
• Парцелација која је у вези са густином настањености за органском градњо и системом улица.
• Социјална диференцијација становништва по којој су постојали нпр. Туђи купци и трговци.
• многострана економска основа у којој поред занатлија, производња и трговине постоје и зависне области пољопривреде из којих је град црпео.
• Састав црквених организација и између осталог већи број црквених објеката као и институција школа за уметничку и литерарну делатност.
• Средиђте суда (постојање градског судства).

Проблем је остајао да рани средњовековни центри могли су имати један или више ових знакова и даље да код ниједног центра на познајемо тачку када се он мења у град најзад ови знакови се код појединих историчара умногоме разликују и нису јединствени.

1. E. Hruška: Problemi sučasneho urbanizmu, Братислава 1966.
2. ↑ ^{Jump up to:2,0 2,1 2,2 2,3 2,4} Bogdan Bogdanović ,Urbs & Logos, Gradina 1976.
3. Jump up↑ A. Mitscherlich: Die Unwirtlichkeit unserer Stadte, geschrieben 1965.

Село

Село (понекад сеоско или рурално насеље) је једна од три врсте људских насеља. Основни је облик територијалне, социјалне и економске организације становништва које се бави пољопривредом.

 

 

остоји неколико различитих дефиниција сеоског насеља:

• Поред града и мјешовитог насеља, као полифункцијских насеља, село се може дефинисати као монофункцијско насеље, тј. насеље у коме је превасходно заступљено само једно занимање, и то првенствено пољопривреда. Нека села могу имати поред пољопривреде као главног занимања и неколико секундарних, као што су здравство или школство.
• Село је назив за свако насеље са мањим бројем становника.

Становници села се називају сељацима, при чему се под тим термином често подразумева и особа која се бави пољопривредном производњом.

• Традиционаланно, село је заједница земљорадничких, сточарских и мјешовитих домаћинстава, на одређеној територији, при чему су та домаћинстваповезана радним, социјалним и економских везама. (Ј. Цвијић)
• Савремена дефиниција прецизира да је село насеље где се највећи део становништва бави пољопривредом, густина насељености није већа од 10-20 становника по хектару, слабо је комунално опремљено, у дворишту се налази барем један привредни објекат и спољне функције су слабо развијене. (Б. Којић)

Сеоска теиторија обихвата одређену површину која је искоришћена за потребе пољопривредне производње, као и за биологија|биолошку и економску егзистенцију човека. У погледу насеобинско-производног садржаја може се издвојити:

• хомогена територија (прави сеоски тип, са изразитим сељаштвом, удаљене од градова)
• нехомогена територија (осим аграрних има и урбано-индустријских својстава)

Основна подела сеоских територија је на:

• примарно рурално подручје (више суседних насеља и њихових атара)
• другостепено руррално подручје (рурална територија која обухвата више повезаних сеоских подручја)

У аминистративном погледу сеоска територија се дели на:

• сеоски атар (територија која припада неком селу – насеље са околним земљиштем, дели се на потесе. Службено се назива катастарска општина)
• катастарски срез (највећа органиозациона јединица сеоске територије која обухвата више катастарских општина сличних делатности)

Сеоска насеља се класификују према бројим мерилима од којих треба издвојити следеће:

• генетска типологија
  • спонтало настала (хетерогена, шаролика, неправилна)
  • настала под неком интервенцијом (читлуци, ушорена села)
  • настала под интервенцијом власти (села у Војводини)
  • дивља насеља (у предграђима већих градова)
• демографска типологија
  • најмања села („патуљаста“ — до 100 становника и „мала“ — 101-500 становника)
  • средња села (501-1000 становника и 1001-2000 становника)
  • велика села („већа“ — 2001-3000 становника и „највећа“ — преко 3000 становника)

Према физиономској структури рурална насеља се могу поделити на више начина, али нашој литературу је најкарактеристичнија следећа подела:

• збијена села (густо концентрисани стамбени објекти)
• разбијена села (раштркани стамбени објекти)
• прелазна (мешовита)

Према облику можемо издвојити три типа сеоских насеља:

• округласта
• издужена (уз пут или реку)
• зракаста

У Ужој Србији има укупно 4243 насеља од чега је 3300 рурално (78.5%). Сва она су издвојена у неколико категорија: усамљена, ратарска, сточарска, приградска, специјализована, рударска, индустријско-аграрна, бањска, лечилишна, седишта општина или сеоских заједница и др.

Проучавањем насеља како сеоских тако и градских на нашим просторима, нарочито на Балканском полуострву бавио се наш географ Јован Цвијић. Он их је поделио на три групе — збијена, разбијена и мешовита, где је издвојио неколико типова и класа.

Села разбијеног типа имају раштркану стамбену структуру. Цвијић је издвојио три типа и две врсте ових села.

• старовлашки тип (карактеристична за Стари Влах, Босну и Херцеговину све до Алпа. Оваква насеља имају шпирину до 5-6 km, деле се на засеоке који су међусобно удаљени и по километар или два)
  • шумадијска врста (до XIX века је била у саставу страовлашког типа, када су се нагло развила. Овде су се засеоци развили у посебна насеља, нарочито су напредовали друмски засеоци који се деле на неколико подврста)
  • мачванска и јасеничка врста (као и шумадијска до XIX века је била у саставу страовлашког типа. Карактеристична је за Мачву, Тамнаву и Колубару. Мачванска села су крстастог, а јасеничка звездастог облика)
• карсни тип (карактеристичан је за динарски предео. То су села настала у и на контакту вртача, увала, крашких поља и др.)
• ибарски тип (карактеристичан је за Ибар, Рашку и родопски предео. чине их „џемати“ смештени на брдима и међусобно одвојени долинама)

Села збијеног типа[уреди]

Села збијеног типа имају густу стамбену структуру. Цвијић је издвојио четири типа оваквих насеља:

• тимочки тип (пружа се од Дунава до Велеса. Насеље је округло и збијено, све улице воде ка центру, где је најчешће црква, дућан или чесма. Деле се на „махале“)
• читлучки тип (настао за време Турака и оджао се до XIX века. Насеља су квадратна, озидана са чифчијским и беговским кућама. У дворишту се налазе „харемлуци“ и „селамлуци“)
• медитерански тип (карактеристичан за обале Јадрана, Јонског и Егејског мора) дели се на три подтипа:
  • грчко-медитерански (карактеристичан за Тракију, Тесалију и Македонију, куће су камен и збијене, покривене црепом, а улице калдрмисане)
  • далматинско-медитерански (карактериситан за Далмацију, куће су од клесаног кречњачког камена, на узвишењима су најчешће црква и гробље)
  • каштелански (карактеритичан за појас између Каштеланског залива до Козјака, таква насеља су компактно „срасла“ за обалу мора)
• турско-источњачки тип (карактеристичне за све делове Балкана где су владали Турци. Улице су калдрмисане и кривудаве са ћорсокацима, куће увеучене у дворишта, озидане и без прозора ка улицама)

Села мешовитог типа се налазе на прелазу између збијеног и разбијеног типа. Цвијић издаваја само један тип оваквих насеља:

• читлучки тип (постојао је до XIX века, а затим се трансформисао у неке од горепоменутих типова. Куће су биле озидане, аулице калдрмисане)

Написао:

Немања Вучковић