Posted in ДРУЖЕЊЕ

STEFAN NEMANJA

   19 октобра, 2015

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 1113[1] — 13. фебруар 1199[1]) је био велики жупанРашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара[2] и, заједно са сином Савом, једним од утемељивачаСрпске православне цркве, која га слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања се предао византијском царуМанојлу Комнину (1143 — 1180) и признао га за свог суверена. После његове смрти 1180, започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на све околне српске области (Косово, Зета, Травунија,Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190, након чега је Рашка поново постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово[4] обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану је улазио у велике савезе против Византије, шаљући своје посланике чак у Нирнберг на преговоре са светим римским царем Фридрихом Барбаросом (1155—1190), али је био и одан вазал Манојлу Комнину, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176).

Његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава иманастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.[5]

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III(1195 — 1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама[6] са династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Дукљом (са Војислављевићима по женскојлинији).[1] О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житијаможе закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој, склонио у краљевину Зету.[4]

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић (1900), као и Тибор Живковић (2006), претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За пољског историчараЈана Лесног и енглеског Џона Фајна Завидин отац је био Урош I.[7]

Осим Немање, Завида је имао још деце:

Био је ожењен племкињом Аном (у монаштву Анастасија), која је потомкиња бугарског цара Јована Владислава и са којом је имао шесторо деце: [9]

  • Вукана, краља Зете (1199—1208) и великог жупана Рашке (1202—1204), живео (?—1208);
  • Стефана, великог жупана Рашке (1196—1217) и краља Рашке (1217—1228), живео (?—1228);
  • Растка, првог српског архиепископа (1219—1233), живео (1169—1236);
  • Јефимију, удату за Манојла Дуку;
  • Ћерку непознатог имена, удату за Тиха, управника Скопља, мајку Константина I Асена Тиха;
  • Елена (Јован Асен I) и мајка цара Јован Асен II[11]Током осме деценије 11. века, зетски краљ Бодин (1081 — 1101) је заузео Рашку и на власт довео жупане Марка и Вукана. У византијским изворима са краја XI и почетка XII века јавља се Вукан као главни и једини предводник српских напада на Византију, који се из Звечана спушта на Косово и угрожава византијски Липљан. Не зна се када је он умро, пошто византијски извори након тог периода ћуте о њему, али се сматра да се то десило између 1112. и1115. године[1]. Након њега се, као рашки велики жупан, јавља његов братанац Урош I, који је водио офанзивну политику према Византији. Он се повезује са Мађарима и учествује у њиховом нападу на Византију (1127—1129), а почетком четврте деценије XII века удаје своју ћерку Јелену за мађарског престолонаследника слепог Белу II (1131 — 1141). Она је имала утицаја на политику свога мужа, али и њеног сина и његовог наследника Гезе II (1141—1161)[1], а на мађарском двору се у том периоду налазио и један од Урошевих синова Белош, који је обављао високе државне послове као бан и палатин (управник двора).Пре 1146. године, највероватније крајем 1145. године[7], Урош I умире, а власт преузима његов најстарији син Урош II. Он се повезује са Мађарском, којом је тада владао његов сестрић Геза II уз помоћ своје сестре и брата, покушава да се ослободи византијске врховне власти. Међутим, цар Манојло је 1149. године спалио Рас, а идуће године је на реци Тари (код Ваљева[1] или у Црној Гори[7]) потукао српске снаге ојачане помоћним мађарским одредима. Он је Уроша II приморао да поново призна византијску власт, као и после нове неуспешне побуне 1153. године. Уроша је 1155. године покушао да збаци са власти најмлађи син Уроша I Деса, али је остао на власти одлуком Манојла Комнина.

    Немањин отац, Завида[12], је прогнан из Рашке током грађанског рата који је у њој вођен око власти међуВукановићима. Немањино житије наводи да је тада био велики метеж[4] и да су његовом оцу браћа му завишћу одузели земљу[4], што неки историчари тумаче да је Завида заправо био велики жупан Рашке, кога су сродници збацили са власти[7]. Он се након тога склонио у Доклеју/Дукљу, у којој је рођен[4].

    Током његовог прогона из Рашке, вероватно 1113. године у Рибници на Морачи (данашња Подгорица)[6], му се родио најмлађи син Немања. Крштен је у римокатоличкој цркви, по латинском обреду, који је био преовлађујући у тадашњојДукљи[4], да би се по Завидином повратку у Рашку са породицом, Немања крстио по други пут, у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке)[4], по грчком обреду.

    Навод Немањиног житија о Завидином повратку у Рашку се понекад преводи да му се отац вратио у столно место[4], а некад да му се отац вратио на столно место[7], услед чега неки аутори сматрају да се Завида вратио у Рашку као велики жупан[7]. Не зна се са сигурношћу када се Завида вратио у Рашку, али је то вероватно било почетком треће деценије XII века[7], пошто се у Немањином житију наводи да је пунолетство стекао у Рашкој, мада има и другачијих мишљења о времену његовог повратка у Рашку (друга половина четврте деценије[13], пета деценија XII века[14]).

  • objavio: Mihailo Popović

Author: УЧИТЕЉ ДЕЈАН