Gde god da pogledam prostire se belina koja pokriva sve dokle mi pogled doseže. Ravnica u kojoj živim omogućava mi da punim oči lepotom ovogodišnje zime.

Svaki dan sam primoran da se služim autobusom , kao prevoznim sredstvom, kako bih stigao do škole što mi omogućava da uživam u jednoj meditaciji čitavih pola sata.  Gde god da idete, pogled se pruža u beskraj dok se nebo i zemlja na određenoj udaljenosti ne sastave. Put kojim putujem je smešten među kućama, autoputem i nemam priliku da posmatram ravnice pod snežnim pokrivačem osim kad sam u selu sa bakom i dekom. Uglavnom je to put koji se na svetlosti zimskog sunca cakli i sija kao da je prekriven nekim štrasom. U Zemun Polju skoro svuda možete ugledati po koje ogoljeno drvo ili žbun, koje osim granja koje štrči smrznuto ka nebu, ničim drugim nema da se ukrasi. Ponekad mi pogled odvuče poneki zec koji se kreće po uglovima zgrada u nadi da ce pronaći nešto od useva da je odolelo mrazu kako bi se nahranio. Sav taj veličanstveni pogled, začinjava spoznanja da sve to posmatram iz toplog sedišta u sedamsto četvorci u kojem je skoro uvek tišina jer i ostali putnici ili uzivaju u istom prizoru ili hvataju poslednju dremku pred radni dan. Ponekad čak i dođu neki momci koji beli od inja stoje i glasno se smeju ili gađaju rančevima. Kad izađem, belina kao da me prekriva svojom veličanstvenošću da moj pogled u realnost stane, moja duša odleti u neviđene visine, kao da sam u Raju, ali prava realnost je u stvari samo put prekriven snegom, zgrade koje blokiraju pogled, gasovi automobila… Prava realnost nikad neće biti ista kao mašta deteta. Šta li se u njoj sve skriva, ali šta je sve i u realnosti: splet pogleda, života, tajni…