ХИПЕРАКТИВОСТ

Хиперактивност се лечи

ЦДЦ/ЈС | 28. 01. 2010.
Приметили сте да вашег мезимца не држи место, врпољи се, немиран је, стално некуд јури, свуда се пење, кад с неким разговарате, сваки час вам упада у реч. О чему се ради?

Први пут је овакво понашање описао немачки лекар Хајнрих Хофман 1845. године у својој књизи „Немирни Филип“. Иако нам код такве деце прво упада у очи њихов немирлук и чињеница да су константо у покрету, главни симптом болести ипак није то, већ кратак период пажње: дете не може ни на шта да се усредсреди – било да је то игра, учење или гледање телевизије. Лекари ову патологију називају синдромом помањкања пажње с хиперактивношћу или синдром АДХД (енг. Аттентион Дефицит /Хyперацтивитy Дисордер). Такви малишани немају неку повреду мозга, већ пате од мањег функционалног растројства централног нервног система.

Дечаци чешће пате од АДХД

Иако још није објашњено зашто, поремећај се од четири до девет пута чешће среће код дечака него код девојчица. Најјаче долази до изражаја од шесте до дванаесте године. Касније се проблем из медицинског и педагошког претвара у социјални: пошто не постижу успех у школи и с обзиром на то да код куће због безобразлука добијају ћушке и грдње, таква деца се све горе понашају.

Концентрација

Кад крене у школу, види се да се „немирни Филип“ знатно разликује од вршњака.
Није у стању да се концентрише дуже од пет до 15 минута.
Затим се три-седам минута његов мозак одмара, прикупљајући енергију и снагу за наредни радни циклус. За то време он се бави споредним стварима и не реагује на речи учитељице.
Потом се његова умна активност поново успоставља и он прати градиво наредних пет до 15 минута, после чега се поново искључује и тако у недоглед.
Он може да задржи у глави само невелик обим информација, а већину нових података брзо заборавља. Слабо му је и дугорочно памћење. Тешко успева да савлада читање, писање и рачунање, али не зато што има нижи коефицијент интелигенције, већ зато што не може да се концентрише. Са седам година такав малишан није спреман за школу, јер код њега још увек нису сазреле више мождане функције. Он стално жури, бесциљно хвата разне предмете, почиње да ради задатак не саслушавши до краја учитељицу. Прстима константно лупка по столу, клати се на столици или млатара ногама. У разговору скаче с теме на тему, има тикове, прави гримасе и непотребне, неповезане покрете. Око 68 одсто такве деце има нарушен сан, а 40 одсто мокри у кревет. Малишан је импулсиван, брзо се узбуди и агресиван је. Пати од сталне унутрашње напетости и у тренутку мења расположење. Заостаје у психичком развоју за вршњацима, али жели да командује и руководи. Другима поставља превише захтева и зато нема много пријатеља.

Како настаје

Данас научници сматрају да синдром помањкања пажње с хиперактивношћу настаје из неколико разлога. То су:
компликације у време трудноће (прележане инфекције, одређени лекови, неподударност мајчине и бебине крви);
компликације приликом порођаја (повреде новорођенчета, чак и лака хипоксија код недоношчади);
болест детета (тровање угљен-моноксидом, енцефалитис, менингитис, срчана обољења);
генетска предиспозиција;
алкохолизам и психичке болести родитеља.

Прогнозе

Какве су прогнозе за будућност? Ако се на време обратите лекару и отпочнете лечење свог немирка, прогнозе су вам следеће: до 12 година је рано очекивати побољшање, до 14-15 година смањиће се претерана, неконтролисана активност, до краја средње школе знатно ће се снизити импулсивност, а помањкање пажње ће последње нестати, мада ће се у овој или оној мери задржати до краја живота.
Дијагноза
Постављање дијагнозе овог поремећаја веома је одговоран посао. Педијатар мора да разговара с родитељима и наставницима, да прегледа дете и консултује се са неурологом. Проблем је у томе што помањкање пажње може да буде симптом неких других болести, рецимо шизофреније или епилепсије. Потребно је обратити пажњу на вид и слух детета. Ако ђак не види добро шта пише на табли или слабо чује учитеља, његова непажња и немирлук могу бити проузроковани тим разлозима.
Лечење
Кад се постави дијагноза, поставља се питање лечења. На Западу, а нарочито у САД, синдром АДХД углавном се лечи медикаментима. Међу стручњацима постоји сагласност да се оваквом третману приступа тек онда кад су тегобе тако интензивне да ништа друго не помаже. Осим медикамената примењују се фискултура, психотерапија, учење социјалних вештина, индивидуална и породична психотерапија.
Физичка активност помаже хиперактивној деци

Хиперактивна деца имају нарушену размену катехоламина, групе једињења која имају важну улогу неуротрансмитера у многим виталним функцијама организма; они у телу имају много норадреналина и адреналина.
Ти хормони се луче код здравих особа онда када су под стресом. Произлази да су хиперактивни малишани константно под стресом. „Залихе“ ових једињења могу да се потроше физичком активношћу. Зато се овој деци препоручује дуготрајна равномерна физичка активност: пливање, трчање, скијање, дуготрајно пешачење, вожња бицикла. Стручњаци такође препоручују родитељима да науче своје немирне мезимце како да се опусте. Аутогени тренинг помаже хиперактивној деци да се ослободе психичке напетости и повећају концентрацију. Тинејџере треба усмеравати ка медитацији како би свесно фиксирали пажњу на садашњи тренутак. Медитација снижава активност симпатичког нервног система и присиљава организам да производи мање адреналина, да се опусти и смањи напетост.
Родитељи треба да похвале свог немирка увек кад он то заслужи, а речи „не“ и „не може“ треба избегавати: ако желите нешто да му забраните, боље је да му скренете пажњу на нешто друго. И трудите се да и ви сами будете што смиренији, обраћајте се немирку тихим гласом, скоро шапатом. То није лако, јер родитељи хиперактивне деце који с њима проводе много времена, нарочито мајке, често су под великим стресом и њима самима неопходна је помоћ психотерапеута.

ЦДЦ/ЈС

Оставите одговор