6. јануар – Бадњи дан

Бадњи дан се слави уочи Божића и назван је тако по бадњаку који се уносу у кућу. Бадњак је символ самога Христа и Његов улазак у свет и у наше домове. Ложење бадњака представљатоплину Христове љубави, али нас подсећа и на дрва која су пастири донели како би угрејали тек рођеног Богомладенца у хладној пећини. Некада је рано ујутро домаћин куће одлазио у шуму да сече бадњак који ће унети у кућу то вече. Домаћица бадњак посипа житом из сита, а потом се уноси слама и посипа по целој кући, у којој су скривани дарови. Деца  тада  пијучу као пилићи и траже дарове по слами. Слама која се посипа по кући нас подсећа на сламу из јасала на коју је Богородица положила тек рођеног Богомладенца. Дарови којима се дарују деца подсећају на дарове којима су три мудраца даривала Христа. Некада се на Бадње вече није вечерало за столом, већ се седело  по постртој слами. Ова слама се три дана није износила из куће. Последњих година уобичајено је да се људи окупе код цркве и тамо заједно ложе бадњак. Вечера на Бадње вече је обавезно посна, зато што је то последњи дан Божићног поста. После Божића гранчице бадњака се стављају негде у воћњак, да птице праве гнезда. Ако то није могуће, треба га изгорети у шпорету, пећи или негде где може безбедно да се  заложи ватра, на месту на којем се не гази.