Леонардо ди сер Пјеро да Винчи, познат као Леонардо да Винчи (итал. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci; Винчи, 15. април 1452 — Амбоаз, 2. мај 1519), био је италијански ренесансни архитекта,проналазач, инжењер, вајар и сликар. Био је описан као идеал „ренесансног човека“ и као универзалнигеније. Познат је по својим ремек-делима, као што су „Тајна вечера“ и Мона Лиза, а његови изуми се данас користе у модерној технологији, иако нису примењивани у његово доба. Помогао је развоју анатомије,астрономије и грађевинарства.

Његове слике се данас сматрају врхунским делима овог „универзалног генија“, како су га често називали. Био је фасциниран мистеријом људског лица и могућношћу читања „покрета душе“ кроз покрете и изразе лица. Леонардов портрет жене фирентинског званичника тога времена „Мона Лиза“ надалеко је познат по загонетном изразу лица портретисане даме. Портрет „Мона Лиза“ је први психолошки портрет насликан у историји, те се зато даје толики значај овом делу.

Његов живот је први пут описан у биографији Ђорђа Вазарија „Vite“ („Животи“).

Леонардо Да Винчи је рођен у доба ренесансе, 15. априла 1452. у једној сеоској кући, 3 km удаљеној одВинчија.

Леонардо да Винчи се родио у селу Анкијано, близу града Винчи у Италији и био је ванбрачно дете. Његов отац био је млади бележник Пјетро да Винчи, а мати Катарина, која је била вероватно сеоска девојчица јер нема доказа да је била роб из Средњег истокакоју је поседовао Пјетро. Једини поуздани податак о њој јесте да се звала Катарина и да се недуго након Леонардовог рођења удала за неког Пјера дел Вака да Винчија, званог Кавгаџија. Леонарда је крстио парох Пијеро ди Бартоломео. Мали Леонардо живео је без мајке, барем до венчања сер Пјетра са фирентинком Албијером ди Ђовани Амадори која га је неговала с мајчинском љубављу у породичној кући у Анкијану. Она је умрла 1464. године, а већ око 1469, након смрти свог деде Антонија, и Леонардо се сели у Фиренцу.

Леонардо је ишао у школу у Винчију. Учитељи младог Леонарда су били затечени његовим питањима и размишљањима. У школи је учио да чита, пише и рачуна. Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао знање латинског јер је сматрао да није довољно научио у школи. Након пресељења уФиренцу почиње да ради као помоћник у једној радионици.

Како се родио пре заведене конвенције о именима, Леонардо се звао именом које је значило „Леонардо син господара из Винче. Леонардо је сам потписивао своје радове као „Леонардо“ или „Ја Леонардо“ („Io Leonardo“). Многи аутори његове радове наводе као радове Леонарда, а не као радове Да Винчија. Име свога оца, наравно, није употребљавао због свога нелегитимног порекла.

Леонардо је растао са својим оцем у Фиренци. Цео свој живот је био вегетаријанац. Око 1466. године је постао шегрт сликара Андреа дел Верокија, а касније је постао независан сликар у Фиренци.

Леонардо је учио занат у уметничкој радионици Верокија 1466. Андреа дел Верокио је био водећифирентински вајар, златар и сликар. Верокио је био одушевљен цртежима младог Леонарда и примио га у своју радионицу, где је Да Винчи почео да ради са многим познатим уметницима – Ботичелијем,Перуђинијем, Ди Кредијем. У јуну 1472. Леонардо је постао члан сликарског еснафа, чиме је завршиошегртовање. У књизи уписаних у еснаф да Винчи је уписан под именом Лионардо.

Прво познато Леонардово дело је цртеж долине Арна у мастилу – урађен 5. августа 1473. На њему се види Леонардова даровитост јер је ралистично насликао пејзаж, што нико пре њега није урадио.

1476. Леонардо и Верокио су по наруџбини насликали слику Христовог крштења. Леонардо је насликао предњег анђела и пејзаж. Разлика између ова два уметника види се у изради анђела.

1476. године је био анонимно оптужен за хомосексуални однос са 17-годишњим познаником Јакопом Салтарелијем који се бавио проституцијом, а који му је био модел. Скупа са неколицином младих мушкараца је био оптужен за хомосексуалност. Услед недостатка доказа, био је проглашен за невиног. У следећим годинама је био под присмотром „Ноћних стражара“ — у ренесансно доба се тако звала морална полиција. Тврдња да је Леонардо да Винчи био хомосексуалац се јавно прихвата. Најдужи однос је имао са лепим делинквентом Ђаном Ђакомом Капроти да Ореном, којега су звали „млади ђаво“ и који је у његову службу ступио када је имао 10 година, као његов асистент. Он је овог младића помагао и после смрти му је оставио својим тестаментом половину својих винограда.

Око 1482. године до 1499. године је радио за Лудовика Сфорцу, војводу у граду Милану, где је основао и властити атеље са ученицима. Ту је употребљено 70 тона бронзе у покушају војводе за одбрану од Француза и Шарла VIII, која је претходно била намењена за његову велику скулптуру у граду Милану 1495. године. Милано се предао без рата и 1498. Сфорца је свргнут. Леонардо је остао у Милану све до времена када је видео како француски стрелци луковима тренирају на његовом моделу скулптуре „Gran Cavallo“ у половичној величини и отишао је најпре у Мантову, па затим у Венецију. У Фиренцу се вратио априла 1500. године.

У Фиренци је ступио у службу Чезара Борџије, сина папе Александра VI, којега су звали „Војвода Валентино“ као војни архитекта и градитељ. 1506. године се вратио у Милано који је тада био у рукама Максимилијана Сфорце, од како су истерани Французи. 1507. године се сусрео са лепим 15-годишњим аристократом, грофом Франческом Мелцијем који је постао његов ученик, животни друг и наследник.

Од 1513 – 1516. живео је у Риму, где су у то време деловали сликари Рафаело Санти и Микеланђело. Иако са њима није одржавао контакте, сматра се да је извршио одлучујући утицај на пресељење скулптуре Давида – Микеланђеловог ремек-дела. Због тога Микеланђело није био одушевљен. 1515. године је Милано опет окупиран и Леонарду је поверено прављење декорације за мировне преговоре у Болоњи између француског краља Франсоа I и папе Лава X, када је први пут морао да се сусретне са краљем. 1516. године је ступио у службу краља Франсоа I и употребљавао је замак одмах поред краљеве резиденције. Добијао је велика примања и постао краљев пријатељ.

Умро је у Француској у граду Амбоаз у замку Кло-Лисе и у складу са његовом последњом жељом, његов ковчег је пратило 60 просјака; сахрањен је у капелизамка Амбоаз.

Леонардо да Винчи је имао много пријатеља.

„Сликарство је поезија, која је видљива и не да се чути а поезија је сликарство које се слуша и невидљиво је“

Леонардо је познат захваљујући својим сликама и мајсторском сликом као што је „Тајна вечера“, која је насликана 1498. године и „Мона Лиза“ (која је позната и као „La Gioconda“ на италијанском или „La Joconde“ на француском језику) која се налази у Лувру у Паризу и насликана је 1503 –1506. – тих година, иако се воде полемике да ли је ову слику направио сам или заједно са неким од својих ученика. До данашњих дана је сачувано његових седамдесет слика, али ни једна његова скулптура.

Леонардо је често планирао велике слике са великим бројем пројеката, нацрта и скица, али нису биле завршене.

Године 1481. био му је поверен задатак да направи слику „Поклоњење мудраца“ (Фиренца, галерија Уфици) за самостан Св. Доната из Скопета, али је слика остала недовршена, а Леонардо је отишао у Милано.

У Фиренци му је било поверено да направи велику и опсежну слику „Битка код Ангијарија“, док је његов ривал Микеланђело требало да направи слику на супротној страни зида. После разраде у небројеним скицама, он је напустио сликање из техничких разлога.

Користио је нови композицијски приступ – централна фигура се налази напред и све је подређено њој, док су остале фигуре и предмети у позадини, груписани тако да још више истичу централну фигуру. Његове стилске иновације су још уочљивије у Тајној вечери, где је једну устаљену тему приказао на сасвим другачији начин. Уместо да 12 апостола представи као индивидуалне фигуре, он их групише у групе које окружују Христа као централну фигуру. Сасвим позади, кроз прозор је приказан пејзаж. Да Винчи апостоле и Христа приказује у моменту кад Христ објављује Јудину издају и на готово реалистички начин приказује различите емоције апостола, запрепашћених овом вешћу.

Мона Лиза, Леонардово најпознатије дело, једнако је познато по иновацијама које користи у сликарској техници, као и по мистериозном осмеху субјекта који Леонардо приказује. Ово дело је кохезија две технике које је он установио – сфумата и кјароскура.

Да Винчи је утицао на скоро све касније уметнике високе ренесансе, а пре свега на Рафаела. У потпуности је изменио миланску школу, а утицао је и на школе у Парми, Фиренци и другим ренесансним центрима.

Иако је Леонардо створио релативно мали број слика (од којих је велики број недовршен), он је ипак један од најутицајнијих и најиновативнијих уметника Ренесансе. У његовом раном периоду, сликарски правац који је следио није се много разликовао од стила његових учитеља, да би сазревајући, Да Винчи вешто одбацио ригидан начин третирања фигура и објеката и практично их оживео, користећи сфумато, своју надалеко популарну технику.

objavio: Mihailo Popović