Рођен је 3. априла 1895. године у селу Широка Кула, код Госпића. У пролеће 1912. године отишао је, заједно с групом сељана, на рад у Немачку. Након почетка Првог светског рата 1914. године вратио се у Лику, и следеће године био мобилисан у аустроугарску војску. Најпре је служио у Оточцу, а затим је прекомандован у морнарицу у Пули, где је, као ложач, укрцан на бојни брод „Свети Иштван“, који је11. јуна 1918. године потопљен у Јадранском мору. Као противник Аустроугарске монархије и присталица уједињења свих јужнословенских народа, често је долазио у сукоб с претпостављенима. Слом Аустроугарске затекао га је у родном селу, где је дошао због смрти мајке.

У новој држави поново је ступио у морнарицу, али је на броду „Дунав“ брзо дошао у сукоб с командантом брода. После затвора одлази у пилотску школу где је после две године проведене у школи, односно шест у војсци, демобилисан као резервни подофицир. После једногодишњег лутања и рада у разним местима Македоније и Косова, 1926. године стиже у Београд, где је дошао у контакт сарадничким покретом и учланио се у синдикат. Извесно време је радио као таксиста, а затим се запослио у Министарству грађевина, као лични министров возач.

Године 1927. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије. Због револуционарно- политичког рада међу радницима, брзо је дошао у сукоб с полицијом. У августу 1929. године је ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на пет година робије, коју је издржавао у затворима уСремској Митровици и Лепоглави.

После робије протеран је у родно село, али он одлази у Словенију, где га опет хапсе. После затвора у Љубљани и Марибору, протерују га поново у родно село, али он уместо тамо, одлази у Загреб, где наставља политички рад.Године 1936. илегално одлази, преко Аустрије, Швајцарске и Француске у Шпанију, где је, најпре митраљезац у Другом батаљону 129. интернационалне бригаде, а затим водник и партијски руководилацбатаљона „Ђуро Ђаковић“. После повратка у Краљевину Југославију, 1939. године, хапси га загребачка полиција, и после неколико месеци проведених у затвору пуштају га, после штрајка глађу.На Првој конференцији Комунистичке партије Хрватске, 1940. године, изабран је за члана Централног комитета КП Хрватске. Полиција га поново хапси и спроводи у Лепоглаву, али он успева да побегне из затвора и прелази у илегалност. Октобра 1940. године учествује у раду Пете земаљске конференције КП Југославије, и на њој бива изабран за члана Централног комитета КП Југославије.

Након Априлског рата, окупације Краљевине Југославије и успостављања усташке Независне Државе Хрватске,ЦК КПЈ га шаље да организује оружани устанак у родној Лици. Устанак је био успешан јер је локално српскостановништво патило од прогона новог усташког режима и масовно се прикључивало Народноослободилачком покрету. Марко Орешковић, Хрват по оцу и мајци, са својим ратним искуством ускоро је постао један од најпопуларнијих команданата, имао је велико поштовање међу српским становништвом, које му је спевало стихове: „Друг је Марко хрватскога рода, ал’ је мајка српскога народа“ и „Да не би друга Марка, још би многа, закукала мајка“.

Међутим, побуна се ускоро поделила око питања да ли би се требало борити само против Независне Државе Хрватске или против свих снага сила Осовине, укључујући и Италијане, који су понудили заштиту од усташкихзлочина. Ова фракција, која ће касније бити позната као четници се супротставила Орешковићу, који је желео да устанак пређе међуетничке границе. Октобра 1941. године постављен је за политичког комесара Групе Народноослободилачких партизанских одреда за Лику, а истог месеца и за првог политичког комесара Главног штаба НОП одреда Хрватске.

Према званичној верзији, убили су га четнички елементи у Народноослободилачком покрету, и бацили у јаму, 20. октобра 1941. године у селу Велико Очијево, приликом његовог повратка из Дрвара у Лику. Крајем осамдесетих година, јавила се још једна верзија Орешковићеве смрти, која доводи у везу и његово наводно противљење према званичној политици КП Хрватске.

Генерал Гојко Половина, командант Шесте личке дивизије који се борио заједно са Орешковићем, дао је свој алтернативни опис, Маркове погибије, у часопису „Студент“, а такође и у својој књизи „Сведочење-прва година устанка у Лици“ и именовао је двојицу партизана који су наводно убили Орешковића у селу Великом Очијеву. Сам Половина је, према сопственом сведочењу, знао да је командовао партизанским јединицама које су се понашале више као четници него као партизани, казавши да су се оне састојале само од Срба и да су вршиле одмазде над хрватским становништвом.

Месец дана након погибије, Први партизански батаљон формиран у Хрватској добио је назив батаљон „Марко Орешковић“, а његово име носила је и Прва личка пролетерска ударна бригада Шесте личке дивизије. УказомПредседништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 26. јула 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

После ослобођења Југославије Марко Орешковић постао је једна од икона Народноослободилачке борбе. Његово име додељивано је многим улицама и трговима, школама, касарнама и другим државним институцијама. СелоТомиславци код Бачке Тополе, после доласка колониста из Лике, 1946. године, променило је назив у Орешковићево и носило га све до 2003. године.

objavio: Mihailo Popović