У исто време као и прошле године, стигла је јесен. Као стара дама допутовала је код нас тихо и неприметно.

Са собом је понела кофер пун веома важних ствари: кишне капи, северни ветар, четкице и боје, а највише жуте.

Кренуо сам јутрос у школу. Изнад моје главе пловили су облаци правећи јесење слике. Поред пута је лежало влажно, опало лишће и пресијавало се на стидљивом јесењем сунцу. Ветар је певао своју песму. На пола пута угледао сам стари кестен који се нерадо опраштао од својих плодова. Велики храст као да се смејао док је просипао шарене листиће на жуто-зелени тепих. За разлику од њега, нежна бреза теже је подносила ветар. Својим већ прилично оголелим гранама махала је јату птица које су летеле на југ.

Из једног дворишта чуо се звук тестере. Ваздух је мирисао на трину и дрва. То ме није ни мало чудило, јер ћемо ускоро почети да ложимо ватру у својим домовима.

Ходајући тако и посматрајући природу стигао сам у школско двориште. Када сам пажљивије осмотрио, уочио сам да је и оно почело да мења своје одело. Значи, јесен је заиста стигла у наш крај.

ЛАЗАР ДИНИЋ